Један од важних пројеката психолошко-пропагандног рата између САД и Совјетског Савеза и Источног блока био је Радио Слободна Европа (РСЕ), те Глас Америке. Њихова дјелатност проистекла је из манипулативних структура свјетског хегемона. Спроводила их је Централна обавјештајна агенција (ЦИА), а њихов програм емитован је на језицима држава комунистичког лагера. Званичан циљ операције био је достављати нацијама, народима и појединцима информације из „слободног свијета” путем радио-програма. Од свих комунистичких земаља једино је Југославија била изузета из овог пројекта, а, што је још занимљивије, програм овог радија на језицима југословенских народа и народности отпочео је управо након разбијања друге Југославије.
Само по себи намеће се питање зашто су тек распадом комунистичке Југославије новонастале државе постале предмет бриге шефова горе наведеног пројекта? Ниједна од тих новоформираних држава није се вратила комунизму већ су се све листом окренуле остварењу својих интереса кроз ЕУ и/или НАТО интеграције. Ситуација постаје још чуднија када се томе дода и чињеница да је овај пројекат настављен и на језицима земаља које су припадале Источном (комунистичком) блоку, иако су се и оне окренуле Западу и ЕУ интеграцијама.
У том тренутку нестало је комунистичке опасности, Совјетски Савез је престао да постоји, Русија је на кољенима и у том положају настоји да буде прихваћена од стране политичког Запада. Међутим, упркос свему, психолошко-пропагандни пројекат се наставља. Једино што се промијенило јесте локација главне редакције, која је 1995. године из Минхена премјештена у Праг. У програм су уведени језици народа који се налазе у Азији и који окружују Русију, но касније су обухваћени и народи из других дијелова Азије и Африке.
Када је у питању наше подручје, главна редакција РСЕ у Прагу отворила је дописништва у Загребу, Сарајеву, Београду, Подгорици, Приштини и Скопљу. Сугерише ли нам то можда да у овим постјугословенским државама још увијек није побијеђен комунизам? Можда би на ово питање одговор могао понудити случај дописништва из Загреба.
Наиме, запослени у дописништву РСЕ у Загребу су једно јутро, као и обично, дошли на посао, али их је затекло непријатно изненађење. Обавијештени су да се дописништво гаси тог дана. Након првобитног шока, сазнали су да је разлог гашења произашао из чињенице да је Хрватска постала чланица НАТО-а и да су интеграције у ЕУ фактички осигуране. Разлог медијског дјеловања дописништва РСЕ у Загребу, формираног 1993. године, тако је престао да постоји, а радницима је стављено до знања да нису више били потребни.
С обзиром на актуелну ситуацију, мотив присуства дописништава из осталих главних градова бивших југословенских република, данашњих држава, није престао да постоји. Сходно томе, и запослени у тим дописништвима су још увијек потребни. Међутим, поред дописништава, неопходне су и локалне медијске куће које ће емитовати програм који ће „ослободитиˮ слушаоце из наведених земаља. Тако данас имамо значајан број радио-станица у БиХ и Републици Српској које емитују наведени програм „ослобађајућихˮ сублиминалних порука.
Шта су онда прави мотиви власника тих медијских кућа које емитују наведени програм? Одговор је да се он наставља преносити из једне психолошко-пропагандне операције деценијског трајања. Мала је вјероватноћа да они нису свјесни бар једног дијела активности које илуструју наведене чињенице. Мотиви могу бити различити, најчешће су финансијске природе, али, наравно, не треба искључити и друге разлоге и интересе.
Но, када је у питању Република Српска, околности су комплексније. Данас је познато да је НАТО у периоду 1991–1999. био ангажована страна у ратовима против Срба, у којима је, чинећи свјесна недјела и злочине без оправдања, бомбардовао Србе и осиромашеним уранијумом. Тим злом су нам бомбардовали дјецу, затровали земљу и будућа покољења. Једино што нам се од починилаца тог зла нуди све ове деценије јесте да наши политички представници, институције, народ и жртве то свјесно забораве. Злочинци се не суочавају са прошлошћу већ упорно инсистирају на томе да жртва прихвати кривицу за над њом почињено злодјело.
Један од таквих незаобилазних, веома болних и узнемирујућих примјера јесте дјеловање и понашање њемачког дипломате Шмита. Свакодневно смо свједоци да овај Нијемац, који је у БиХ искључиво са дипломатским пасошем матичне земље, уз подршку америчке амбасаде у Сарајеву, системски урушава Устав БиХ, који је дио међународног мировног споразума. Његово понашање, поред документованих веза са нацистичким структурама, неодољиво подсјећа на нацистичке гаулајтере из времена Геноцида над Србима у НДХ. Шмитови идеолошки преци, након окупације Србије, такође су хапсили и процесуирали Србе који су организовали пуч и протесте 27. марта 1941. године. Поступајући са исте позиције, они се намећу као мјерило и доносиоци правила која кроз окупирано судство симулирају напредну цивилизацију, демократију и владавину права.
Управо зато морају постојати психолошко-пропагандни пројекти и операције као што је Радио Слободна Европа (Радио фридом) и Глас Америке – како би убиједили „нижу расуˮ да није њихово да гледају у небо већ да спусте главу и кљуцају оно што им се баци.
Власници медијских кућа у Републици Српској који пристају да за новац емитују програм оваквог садржаја морају бити свјесни да их њихови изговори не ослобађају одговорности чињења зла сопственом народу. Насупрот њима, они који национално одговорно поступају завршили су под санкцијама мимо сваке правде и права.
Неопходно је да се свако од нас запита да ли ћемо наставити кљуцати осиромашени медијски уранијум и прихватити њихову „истинуˮ – да су наша дјеца крива што су нам злочинци ушли у кућу и извршили злочин! – и да увијек будемо свјесни да не пада снијег да прекрије бријег.
Запитајмо се и схватимо шта нам све у пакету сервирају медијске куће у Српској које емитују ове програме из кухиње светског хегемона.
То је и претпоставка да се као појединци и народ усправимо.