Историја не почиње изнова, али се често понавља када је заборављена. Осамдесет година након геноцида над Србима у НДХ и самоослобођења преосталих јасеновачких логораша, његов циљ – нестанак српског имена, гласа и права западно од ријеке Дрине – покушава се поново остварити другим средствима. Данас не горе логори, али гори институционални поредак у БиХ, у којем је српски народ једва присутан као политички субјект. Оно што је у НДХ кренуло Србофобијом и дехуманизацојом и политичким обесправљивањем, а реализовано метком, ножем, присилним прогоном и асимилацијом, данас се наставља преко оптужница, наметнутих закона, србофобног и дехуманизујућег јавног дискурса Шмитовог политичког Сарајева према Републици Српској, као институционалном оквиру српског конститутивног народа.
Идентично је кренуло и 1991/92. године. Срби су тада у муслиманском политичком Сарајеву проглашени терористима и сецесионистима због припадности или подршке српским представницима у иниституцијама СРБиХ. Након криминализације и дехуманизације српских политичких представника у СРБиХ, отворена је сезона лова на Србе, као и у НДХ. Преко ноћи. Одлично се сјећамо тога и нећемо то никада више заборавити. Онај ко је заборавио или није тада био свјестан свога постојања, нека се информише на овом светом сајбер мјесту памћења: https://www.incomfis-sarajevo.org/mapping/. Свако слово се темељи на изјавама преживјелих жртава и свједока. Додуше, и ово свето мјесто памћења је требало бити угашено, но спасили смо га и неће се угасити!!!
Република Српска – институционални одговор на геноцид – није настала из идеолошке амбиције, већ из нужде за преживљавањем. Њен Устав, њен политички систем и њена култура, реафирмација средњевјековног геополитичког идентитета, представљају једини преостали облик колективног отпора геноцидној намјери из 1941. године. И управо зато је Република Српска мета. Као што је у времену НДХ почетак геноцида био најављен Србофобијом, дехуманизацијом и правним искључењем Срба из те државе злочинца, тако се и данас исти образац понавља – у форми напада на уставност Републике Српске, у оквиру међународно-правне, тј. дејтонске структуре БиХ, на њене институције и њене представнике, на конститутивност српског народа, на његово право да постоји као политички ентитет, као културни идентитет.
Данас се Србофобија пројављује кроз негирање Републике Српске, њеног Устава, конститутивности српског народа и свега горе наведеног. Данас се дехуманизација српског конститутивног народа поново пројављује кроз вепенизацију правосуђа на нивоу БиХ, судски прогон Устава, институција и изабраних политичких представника Републике Српске. Затим представници СИПА, кроз покушаје уручивања налога за хапшење српским званичницима, набацују медијима под контролом панисламистичких структура Муслиманске браће аргументације да Срби поново постају терористи, који поново нападају само њихову (шеријатску) домовину. Сезона лова на Србе, конститутивност српског народа и њен институционални гарант, Републику Српску, је, како се чини, поново извјестан. Судским процесима, оптужницама и пресудама Уставу и институцијама Републике Српске, тј. њеним изабраним представницима, Муслиманска браћа, заједно са њемачком браћом су отворили капију за стварање шеријатске државе у Европи.
Шмитово Сарајево, уз подршку њемачке дипломатије, више не крије своје циљеве. Њемачка – која никада није признала саучесништво и своју директну одговорност за Геноцид над Србима у НДХ – данас преко свог чиновника Кристијана Шмита покушава да политички доврши оно што јој војно није успјело. Поништавањем уставне позиције Републике Српске нападају се не само њене институције, него и само право Срба на колективно постојање.
Укидање конститутивности није техничка ствар – то је негација постојања. А то је, по свим дефиницијама, корак ка поновном геноциду.
Свака фаза геноцида почиње оспоравањем људског достојанства. Прво се Срби приказују као реметилачки фактор, као „противници државе“, као „сецесионисти“ и „злочинци“. Потом се њихова права суспендују, устави игноришу, институције се криминализују. Управо то данас видимо у понашању Суда БиХ, који прогања предсједнике Републике Српске због чувања и одбране свог Устава и дејтонске структуре БиХ и Дејтонског мировног споразума. То није правосудни процес – то је симболичко понижавање једног народа, демонстрација моћи над његовим политичким интегритетом.
Занимљиво је како су политичари уједињене Њамачке са страшћу и осветнички (чему не могу да одоле) срушили након зида у Берлину одмах и резултате Версајског мира и поретка. Прво Чехословачку па затим Југославију. Стиче се утисак да данашњи, глобалистички задојени њемачки политичари са истом страшћу и осветом руше дејтонски поредак, који је кључан за стабилност југоисточне Европе. Као да њемачка политика има дубински егзистенцијални неспоразум са међународним правом и поретком.
Политичко Сарајево, под утицајем идеолошких насљедника Муслиманске браће, гради унитарну и исламизовану БиХ. Република Српска је препрека том пројекту. Управо зато она мора бити приказана као нелегална, као антиевропска, као „застарјела“. Србофобија и дехуманизација више није у логорима за Србе, као у НДХ или муслиманском дијелу Сарајева током деведесетих – сада је у медијима, у тужилаштвима, у дипломатским салонима. Она има своје портпароле, своје оптужнице и пресуде и своје законе, објављене на личним блоговима њемачких чиновника. Има и своју ћутњу – нарочито о Геноциду над Србима у НДХ и никад прекинутим идеолошким влажним сновима.
Они који су преживјели Геноцид над Србима у НДХ имали су само памћење и молитву. Ми данас имамо памћење, молитву и Републику Српску. Њено уништење не би било само уставна повреда – то би био наставак пројекта који је започет 1941. године. То би био пораз права, пораз истине, пораз памћења, пораз живота и цивилизације.
Зато једни Срби данас памте и сањају Благоја Јововића, док други ипак сањају њемачког чиновника, Шмита. Ако ови други Срби досањају Шмита, извјесно је да ће и први и други сигурно сањати поново Диану Будисављевић!