Центар за друштвено-политичка истраживања Републике Српске, у складу са својим мандатом, да научно и документовано истражује политичке, друштвене и историјске појаве значајне за Републику Српску, обраћа се јавности поводом дугорочног процеса селективне меморијализације ратних страдања у Босни и Херцеговини, с посебним освртом на догађаје у средњем Подрињу у периоду 1992–1995. године.

Стручна и аналитичка грађа, укључујући резултате вишегодишњих истраживања и међународно признате изворе, показује да се на простору општина Братунац, Скелани, Власеница, Жепа, Зворник и Сребреница током 1992–95. године догодио низ систематских напада на српско цивилно становништво, које су извршиле јединице војног крила панисламистичке структуре Муслиманске браће у БиХ, а под контролом СДА, јединице тзв. Армије БиХ. Ове војне формације биле су под директном контролом политичког и војног руководства Муслиманске браће (СДА), са сједиштем у муслиманском дијелу Сарајева. Циљ ових операција, према свим данас расположивим чињеницама, био је потпуно уништење српског народа на тим подручјима. Посљедица овог политичко-војног плана је етничко чишћење Срба на око 800 км² на територији поменутих општина.

Само у периоду април 1992. –  фебруар 1993. убијено је више од 2600 Срба. Радило се о женама, дјеци, старцима, неборбено способном становништву, те припадницима сеоских стража и припадницима ВРС. Ове чињенице су утврђене на основу свједочења преживјелих, материјалних трагова на терену и форензичке анализе ексхумираних посмртних остатака. У више наврата вршена су убиства у селима током вјерских празника, укључујући Божић и Ђурђевдан, при чему су страдале цијеле породице, а почињена су и системска разарања српских домова, цркава и гробаља.

Упркос тежини ових злочина, досадашња међународна и домаћа судска пракса показала је озбиљан институционални отпор према утврђивању индивидуалне и командне одговорности. У конкретном случају Насера Орића, те његових сабораца, али и налогодаваца у Сарајеву, Хашки трибунал је ослобађајућом пресудом практично игнорисао обим и карактер злочина над српским становништвом у наведеном региону. Истовремено, бројна сведочења, која су укључивала описе системских масовних злочина, уништавања и злостављања заробљеника, правно и политички су игнорисана и маргинализована. Оваквим односом међународних и домаћих правосудних институција створен је наратив у коме су српске жртве практично избрисане из јавног и правног памћења, што представља дубоко морално и правно понижење, не само за породице жртава и српски народ него и за саму идеју међународне правде.

Сматрамо да се без потпуног документовања и признања страдања српског народа у средњем Подрињу не може говорити о било каквом трајном помирењу, нити о објективној истини. Селективно памћење производи селективну правду, а селективна правда додатно генерише неповјерење, фрустрације и опасност од обнове политичких и етничких тензија. Научна обавеза институција које се баве питањима рата и мира јесте да досљедно примјењују исте методолошке и етичке критеријуме на сва страдања, без обзира на етничку или политичку припадност жртава и починилаца.

Догађаји из јула 1995. године, када је Војска Републике Српске, ради демилитаризације енклаве, ушла у Сребреницу, а војно крило Муслиманске браће у БиХ, то јест 28. дивизија тзв. Армије БиХ, покушало организован пробој ка територији под контролом својих снага, представљају један од најконтроверзнијих и најинструментализованијих момената у новијој историји Европе и шире. Пресуде Хашког трибунала, мада донекле донесене у формалном складу са процесним нормама, у значајној мјери игноришу утврђене чињенице, које сугеришу да су муслимански цивили из енклаве на захтјев Уједињених нација и представника ових цивила безбједно превезени на муслиманску територију, те да је већина лица која се воде као жртве ратног злочина страдала у контексту активне војне операције. Према самим налазима Трибунала и хиљадама докумената и свједочанстава муслиманске стране и међународног фактора, пробој из окружења извршила је организована, наоружана и командно вођена јединица – 28. дивизија, чији припадници су носили униформе (у одређеном обиму), имали јединствену команду, извршавали борбене задатке и организован напад или отпор у више борбених контаката са Војском Републике Српске. Ове чињенице потврђују и изјаве припадника ове војне формације, које су дали својим органима безбједности, те евиденције војног крила Муслиманске браће у БиХ.

Додатно, подаци из званичних извора, попут базе федералног Министарства за питања бораца, показују да су сва, или скоро сва, лица сахрањена у Меморијалном центру „Поточариˮ пријављена као борци и носиоци војног стажа. Њихова имена се у највећој мјери поклапају са подацима ICMP-а, што указује на битну чињеницу: „Поточариˮ, иако представљени као цивилно меморијално мјесто, у стварности представљају гробље погинулих припадника војне формације. То се може закључити и на основу правних аката који регулишу изглед војничких гробаља тзв. АРБиХ у БиХ, симболике шехидских нишана и обиљежја, војних ритуала сахране и других релевантних чињеница.

Са аспекта међународног хуманитарног права, то значи да се статус страдалих мора анализирати у свјетлу њиховог учешћа у борбама и да би свако правно разликовање морало почети са појединачним утврђивањем – ко је погинуо у борби, ко је заробљен и евентуално погубљен, а ко је био цивил. Међутим, Тужилаштво Хашког трибунала, као и судска вијећа, у великој мјери нису спровели ниједну реконструкцију пробоја, нити су поименично идентификовали околности страдања појединаца. Чак ни постојање преко 1200 изјава преживјелих припадника 28. дивизије, које је Тужилаштво у Хагу имало на располагању, није искоришћено за такав вид криминалистичке анализе. Умјесто тога, употребљен је наративни модел, заснован на статистици, о лицима која су пријављена као нестала и на аутоматизованој претпоставци о погубљењима, што је озбиљан процесни пропуст и правни ризик.

Оваквим приступом, у којем је унапријед прихваћена квалификација „геноцидаˮ, без индивидуализације кривице, без анализе статуса сваке жртве и без пуне реконструкције кључних догађаја, доведен је у питање сам кредибилитет међународне кривичне правде. Притом је улога Међународне комисије за нестала лица (ICMP), организације која има искључиво форензички мандат – идентификацију путем ДНК – вишеструко превазиђена и погрешно представљена у поступцима. ДНК подаци о страдалим су третирани као доказ околности смрти и кривичноправне одговорности, иако ICMP нема мандат нити капацитет да буде истражни орган. Судска вијећа нису адекватно уважила приговоре одбрана по овом питању, чиме је додатно нарушен принцип правичног суђења.

У сваком случају, остаје чињеница да је Меморијални центар „Поточариˮ дужан, у складу са III Женевском конвенцијом, чл. 120,  визуелно јасно раздвојити војне од цивилних хумки тј. војни од цивилног дијела гробља.

Најважнији цивилизацијски искорак у региону учинило је руководство Републике Српске оснивањем Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији 1992–1995. године. Тим од десет међународних експерата свјетског нивоа и интегритета потпуно је независно истраживао све расположиве документе и чињенице и припремио извјештај на преко 1100 страна. Ауторство овог извјештаја је колективно, сви чланови комисије су га усагласили и потписали. Ова комисија је и ауторски власник овог извјештаја. Садржај извјештаја документује страдања и злочине на обје зараћене стране и адекватно их карактерише. Руководство Републике Српске је примило к знању сам извјештај и чињенице у њему, укључујући и документоване злочине над муслиманским цивилима и војницима. На тај начин Република Српска се институционално суочила са прошлошћу и показала поштовање према жртвама из муслиманског народа, као и према српским жртвама, те позвала правосуђе да приведе правди починиоце на свим странама. Нажалост, политички и други представници муслиманско-бошњачког народа и даље негирају српске жртве и одговорност за те злочине. Након објављивања овог извјештаја, није забиљежено негирање злочина над заробљеним припадницима 28. дивизије тзв. АРБиХ у јавном простору у Републици Српској. Истовремено, квалификација масакра над највећом групом ових ратних заробљеника као геноцида остаје спорна и неприхватљива за стручну и другу јавност у Републици Српској.

Истовремено, негирање српских жртава, или њихово системско игнорисање, представља дугорочни проблем за друштво у цјелини. Изостављање страдања српског народа из доминантног наратива не само да је историјски нетачно већ је и дубоко неправедно. Меморијализација једне трагедије, уз потпуно занемаривање и негирање друге, води ка дубљем друштвеном расцјепу и култури сукобљених истина. Такав однос, који често подстичу и подржавају поједини међународни актери, директно онемогућава изградњу повјерења и трајног мира.

Центар за друштвено-политичка истраживања Републике Српске стога позива све друштвене, академске, медијске и институционалне актере – у земљи и иностранству – да заузму научно и етички одговоран став према питању страдања у Босни и Херцеговини. Признање свих жртава, без селективности и политичких калкулација, темељ је сваког озбиљног процеса помирења. Наука, право и историја не смију бити подређени дневној политици, нити инструментализовани ради једностраних интерпретација.

Ниједан наратив који није могуће научно-стручно истраживати и презентовати не може се третирати као утврђена чињеница, већ као пропаганда.

Тек када се и МЦ „Поточариˮ сагледа у свјетлу стварних података – као гробље припадника војне формације, који су страдали у комплексној војној операцији – биће могуће изградити искрен дијалог о жртвама, одговорности и будућности.

Центар остаје отворен за сарадњу са свим актерима који дијеле овај приступ и који су спремни да се суоче са истином у свој њеној сложености.