На тузланском тротоару, метална кутија са решетком и два комада стиропора. То је ове године дочекало оне који су дошли у Тузлу да обиљеже страдање војника ЈНА. Очекивати од Тузлака споменик који би их подсјећао на њихов злочин је превише. И овај један дан у години њима је непријатан.
Напади на колоне Југословенске народне армије у Сарајеву и Тузли су ратни злочини, објективно посматрано. Ова суштинска одлика датих догађаја не може бити доведена у питање с обзиром да за то не постоје разумне основе. Нити у Сарајеву нити у Тузли, као ни у другим градовима ФБиХ, не постоје прикладни споменици који би обиљежили ова страдања. Зашто би постојали? И Сарајево и Тузла се поносе својим злочинима. Стране институције – које су на себе преузеле задатак одређивања злочина и казне у току распада Југославије – нису су се превише освртале на ове догађаје. Тек толико да истакну своју ненадлежност.
Са друге стране ентитеске линије, ситуација је другачија. У Републици Српској, на више локалитета, подигнути су споменици полуистинима и лажним наративима. Врхунац је свакако Сребреница, односно Поточари, и комплетан наратив изграђен на негирању етничког чишћења Срба из средњег Подриња и дешавањима у јулу 1995. формираним на лажи о карактеру муслиманске војне колоне која се пробијала ка Тузли. Када се, од стране босанских муслимана, ова мјестa походе, то се чини уз присуство ратних застава, војних униформи, милитантних поклича, агресивних порука и слављење de facto ратних злочинаца.
Основа праведности је начело равноправности. Свакоме у складу са законом који је идентичан за све. У овоме такође почива и основа стабилнога политичког система, посебно онога испреговараног и потписаног у Дејтону кроз међународни мировни споразум. Држава лишена праведности за све оне који је настањују јесте непресушиви извор аутогенерисаних криза које временом обесмишљавају само њено постојање. Босна и Херцеговина је таква земља.
Између политичке ароганције те лажне виктимизације босанских муслимана и друштвеног инжињеринга страних чинилаца, БиХ није држава већ творевина на силу састављена и на силу одржавана. Експеримент. У таквој БиХ Србима – као конститутивном народу и страни уговорници у Дејтонском споразуму – је намијењено да испаштају своје српство све до трена док их не нестане.
Узевши све наведено у обзир, поставља се логично питање даљег смисла постојање БиХ те останка Срба и Републике Српске унутар ње. Босна и Херцеговина је пала на испиту праведности. Штавише, финална идеја БиХ као унитарне државе је и замишљена на претпоставци институционализације неправде према српском народу. Гдје Срба нема, нема ни споменика српским жртвама. Не треба нити очекивати да их буде. Злочини над Србима се славе. Злочинци који су их починили почашћени су титулом хероја. То су темељи БиХ каквом је замишља муслиманска политичка елита.
Срби су склони унутрашњим подјелама. То је један од секундарних мотива и тренутних политичких дешавања у Србији. Насупрот томе, они непријатељски настројени према нама, када дође до убијања, прогона и асимиловања српскога народа, Србе виде само као Србе. То је поука Сарајева и Тузле.
Сходно томе, правац дјеловања српске политике изнова постаје оно што је био прије упуштања у ретроградни југословенски експеримент, ослобођење и уједињење.
Основа праведности је начело равноправности. С обзиром да заједнички органи немају нити порив нити намјеру на њему засновати односе између два ентитета и три конститутивна народа, Република Српска је позвана историјским тренутком да то сама учини, по сваком питању. Метална кутија са решетком и два комада стиропора су дочекали Србе у Тузли. То је довољно и за све остале.