Текст преузет из првог броја часописа „Центар“ ЦДПИ РС

Колико ми данас као друштво, али из угла науке, можемо рећи да разумијемо оно што се Србима догодило током Другог свјетског рата? Да ли је заиста 1941. представљала за Србе годину библијског карактера? Како је српски народ реаговао у сусрету са злом у облику система једне државне творевине током највећег сукоба у историји цивилизације? То су само нека питања на која треба упорно давати одговоре, не само да бисмо разумјели прошлост него да бисмо се, као потомци жртава и хероја отпора, одредили према садашњости и будућности српског народа и Републике Српске.

Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској (1941–1945) био је покушај те државе да у потпуности уништи Србе на својој територији. (Геноцид у најкраћем подразумијева покушај системског, унапријед испланираног уништења једне расне, етничке, вјерске или националне групе.) Независна Држава Хрватска (НДХ) успостављена је 10. априла 1941. након напада сила Осовине на Краљевину Југославију. Она је обухватала највећим дијелом простор данашње Хрватске, територију Босне и Херцеговине и мање дијелове Србије (Срем све до Земуна, дио Рашке у краћем периоду). Извршење Геноцида над Србима у НДХ и остварење етнички чисте хрватске државе планирано је и прије почетка Другог свјетског рата. То је било обликовано идеологијом хрватског праваштва и дјеловањем Римокатоличке цркве, обједињених у идеји тзв. хрватског државног и повијесног права, тј. у концепту једног политичког народа, који су у хрватским круговима стасали средином 19. вијека, мада су историјски коријени нетрпељивости и дехуманизације Срба много дубљи. Предводници терористичког хрватског усташког покрета још у емиграцији, у периоду између два свјетска рата, разматрали су облике масовног насиља попут геноцида над Јерменима од стране Турске како би сличне методе спровели над Србима. И касније, током рата, након преузимања власти у НДХ, наставили су савјетовања са својим нацистичким партнерима и узорима.

Мета је било око 2.000.000 Срба, који су ту били домицилно становништво вијековима, а који су живјели на подручју тадашње НДХ (која је бројала око 6.000.000 становника), проглашене у оквиру нацистичког поретка. Протјеривање и покатоличавање Срба били су само један дио пројекта. Онај драстични, најочигледнији дио настојања, осим појединачних и масовних убистава, подразумијевао је и оснивање великог броја логора. Једна од карактеристика Геноцида у НДХ била је и посебно сурова природа извршења злочина: бацање жртава у крашке јаме у Лици, Далмацији и Херцеговини, као и у другим областима. Карактеристика монструозности злочина била је директан контакт починиоца и жртве, тешко објашњива доза садизма: клање, убиства маљем и другим тупим предметима, вјешања… Над монструозношћу тих злочина згражавали су се чак и припадници њемачких и италијанских формација.

Геноцид је од самог почетка одобравала и њиме управљала држава. НДХ је користила цјелокупну бирократску, војну, полицијску, саобраћајну и другу инфраструктуру за извршење злочина. Расни и антисрпски закони и уредбе били су дио система уништења по угледу на нацистичке расне уредбе и законе. Осим бројних извршилаца, велики број људи у друштву НДХ је те злочине подржавао, а било је и оних који су све то посматрали и ништа нису учинили да се злочин спријечи. Они малобројни, храбрији, који су то осуђивали, завршавали су у логорима или у покретима отпора. У злочинима над Србима у НДХ учествовао је велики број муслимана који су, посебно на почетку рата, уживали посебан статус у овој савезници нацистичког поретка. Широм НДХ извршени су велики масовни злочини над Србима. Мјеста попут Пребиловаца или Придворице у Херцеговини, Старог Брода на Дрини, Дракулића, Шарговца и Мотика код Бање Луке, Гаравица код Бихаћа, Глине, Ливна итд. постала су позорнице тешко замисливих злочина над хиљадама жена, дјеце, мушкараца, који су убијани због свог српског православног идентитета.

Са читавог подручја НДХ стизали су жељезнички транспорти великог броја српских логораша који су били намијењени за уништење. По историчарима, у НДХ су функционисала 24 логора и стотине других мјеста за заточења и транспорте. Два највећа система логора смрти били су Госпић–Јадовно–Паг, који је функционисао од априла 1941. до 15. августа 1941. године, те систем логора смрти Јасеновац, који је функционисао од краја августа 1941. до 22. априла 1945. године, када је посљедња група јасеновачких логораша извршила пробој. Највише Срба убијено је на стотинама локалних стратишта широм земље, док су велики системи логора постали симбол свеукупног страдања у НДХ. Наведена два велика система логора смрти Госпић–Јадовно–Паг и Јасеновац функционисали су надовезујући се хронолошки један на други током читавог постојања НДХ. Они су, на неки начин, чинили њену суштину, осовину њеног (бе)смисла. На првом мјесту било је то уништење Срба, а онда, и у складу са новим нацистичким поретком, те уз веома мало иницијативе са стране – да би се уклопили у тадашњи нацистички поредак Европе – уништење Јевреја и Рома. Били су то уско повезани догађаји на терену, али и догађаји са различитом динамиком. Такође, уништење Јевреја вршено је у оквиру европског контекста извршења Холокауста.

Систем логора смрти Јасеновац постао је симбол онога што су Срби преживјели у НДХ. Овај логорски систем, карактеристичан по суровости, налазио се на простору од 210 километара квадратних и подразумијевао је логоре (које у историографији обиљежавамо редним бројевима од I до V и то: Крапје, Брочица, Циглана, Кожара и Стара Градишка), затим стратишта, од којих је свакако највеће Доња Градина (данас на територији Републике Српске у општини Козарска Дубица), те друге логорске локалитете и објекте. Јасеновачко страдање посебно је ескалирало након њемачко-хрватске офанзиве на Козари. Нацистичка Њемачка је, дакле, имала и улогу директног извршитеља Геноцида над Србима у НДХ осим његовог међународног покровитељства. Као посљедица Јасеновца, формирани су и специјализовани логори НДХ само за српску дјецу: Јастребарско, Горња Ријека и Сисак. У НДХ функционисао је већи број мјеста у којима су биле затворене и ликвидиране жене и дјеца. Остаће то забиљежено у историји цивилизације.

На све то, српски народ, суочен са потпуним уништењем, одговорио је масовним устанком против НДХ у љето 1941. године и антиокупаторским покретом који је имао само један циљ – преживјети. Тек касније тај покрет подијељен је на комунистички – револуционарни и ројалистички, то јест равногорски покрет, што је отворило сурови грађански рат на идеолошкој основи, те донијело нове губитке у српском народу. Већину партизанског покрета на простору бивше Југославије, која је послије рата на страни савезника постала држава са атеистичком комунистичком партијом на челу, чинили су Срби који су били носиоци антифашистичке и антиокупаторске борбе. Иако је званични наратив формиран у послијератној Југославији почивао на лажној идеологизованој слици о подједнаком доприносу свих народа и народности борби, али и на лажној симетрији у њиховим жртвама, српски народ је сачувао алтернативно породично памћење изван система комунистичке идеологије и од њега створио неку врсту одбрамбеног рефлекса да се Јасеновац и НДХ не би поновили.

У моментима када се почетком деведесетих година ХХ вијека под ударима споља и изнутра распадала Југославија, српски народ је као одбрамбени механизам, поред постојања Србије, формирао Републику Српску Крајину и Републику Српску. Био је то облик колективног „НЕˮ понављању злочина геноцида. Република Српска Крајина нестала је под ударима хрватске војске 1995. године, а Република Српска је међународним мировним споразумом призната као ентитет са великим државним овлашћењима унутар БиХ. Заједно са Србијом данас смо обавезни да системски истражујемо, његујемо памћење на жртве и да покушамо разумјети поуке из тешке прошлости нашег народа.

Српска православна црква уврстила је Новомученике Јасеновачке и друге у завјетну вертикалу памћења српског народа. Њихово страдање данас разумијевамо кроз перспективу Голготе и Васкрсења. Такође, усмјереност на личне и породичне приче жртава, из ове есхатаолошке перспективе,  у потпуности је подударна са савременим мултидсциплинарним приступом меморијализације.