Енергетска безбjедност у савременим међународним односима одавно је престала да буде искључиво секторско или техничко питање. Она је данас непосредно повезана са стратешким промишљањем, стабилношћу институција, предвидљивошћу економских токова и способношћу држава да у условима кризе очувају континуитет снабдијевања. У оквиру таквог ширег приступа, Република Српска, као један од два ентитета у оквиру дејтонске уговорне Босне и Херцеговине, може се посматрати као чинилац који кроз сопствене иницијативе и приступ енергетском планирању настоји да допринесе не само сопственој стабилности већ и широј енергетској стабилности у БиХ и региону. Будући да се тема разматра на основу јавно доступних информација, овај текст даје осврт на аспекте који су у овом тренутку релевантни за разумијевање могућих праваца енергетског развоја Републике Српске и ширег енергетског окружења у коме дјелује.

У таквом контексту, посебно је важно имати у виду и оцјене релевантних европских институција. Европска комисија је у извјештају за БиХ из 2024. навела да гас и даље има ограничено мјесто у укупном енергетском снабдијевању земље и да БиХ остаје у потпуности зависна од једног јединог спољног извора снабдијевања гасом, док су ранији извјештаји указивали и на ослоњеност на један гасни коридор. Унутар таквог оквира, Република Српска може се сагледати као актер који питању енергетског развоја приступа као дијелу одговорне и дугорочне политике, настојећи да сопственим иницијативама и активнијим приступом гасификацији допринесе не само сопственој стабилности већ и широј енергетској безбједности БиХ и процесу регионалног повезивања.

Полазећи од чињенице да су и Република Српска и БиХ у цјелини и даље ограничено гасификован простор, све нове активности у овој области добијају тежину већу од уобичајеног инфраструктурног подухвата. Оне се могу посматрати као дио ширег процеса који би, у случају даљег напредовања и реализације, могао означити улазак у нову фазу енергетског развоја, са ефектима који  превазилазе само питање снабдијевања и задиру у шири оквир развојног, привредног и стратешког позиционирања Републике Српске, али и БиХ у цјелини.

У таквом окружењу, простор Источног Медитерана све израженије се намеће као једно од важних чворишта нове енергетске динамике, која се преноси и на југоисток Европе. На том простору укрштају се безбједносни ризици, LNG инфраструктура, поморске руте, комерцијални аранжмани и настојања различитих актера да прошире опције снабдијевања и ојачају утицај над будућим правцима енергетског повезивања. Због тога се однос између Источног Медитерана и унутрашњих енергетских токова на Балкану сада мора посматрати као дио шире енергетске геополитике, у којој су питања извора, рута, логистике и политичке стабилности снажно испреплетена. Са становишта тако дефинисаног ширег контекста, потребно је посматрати и значај јужног правца снабдијевања гасом БиХ преко Хрватске.

Источни Медитеран данас није важан само као географски простор у коме се укрштају енергетски и безбједносни интереси већ и као један од ширих извора динамике која, преко LNG ланаца, јадранске инфраструктуре и регионалних транспортних система, утиче и на унутрашње енергетско планирање на Балкану. Зато се веза између Источног Медитерана и БиХ може сагледати као дио сложеније енергетске мреже, у којој медитерански, јадрански и копнени правци заједно обликују нове опције снабдијевања. У условима када Европа настоји да смањи осјетљивост на ограничен број праваца снабдијевања и да ојача енергетску стабилност, овај шири јужни простор добија додатну важност и за БиХ, а тиме посредно и за Републику Српску.

Унутар таквог ширег геоенергетског окружења, јужни правац снабдијевања гасом добија посебан значај. Такозвана јужна интерконекција са тог становишта представља потенцијални правац повезивања БиХ са хрватским транспортним системом, јадранском LNG инфраструктуром и терминалом на острву Крк, чиме се питање снабдијевања непосредније везује за шири јадрански и медитерански простор. Њен значај, посматрано из ове перспективе, произлази из чињенице да би, у случају даљег развоја пројекта и испуњења потребних претпоставки, могла отворити додатну улазну тачку и тиме ојачати могућности диверзификације снабдијевања у БиХ, а посредно и у Републици Српској.

На тај начин, питање овог правца не би се посматрало само у ширењу опција снабдијевања већ и у јачању претпоставки за стабилнији континуитет снабдијевања, са значајним импликацијама по енергетску безбједност. Веза са Источним Медитераном управо ту добија своје право мјесто. Источни Медитеран не треба разумјети као један једини и унапријед дефинисан извор за овај дио Европе већ као шири енергетски простор чији се значај преноси преко LNG ланаца, поморских рута, терминала и копнених транспортних система. Јужни правац стога се може разумјети као једна од потенцијалних спона кроз коју би се дио те шире медитеранске динамике пренио и на Балкан.

Из те перспективе, јужна интерконекција може се посматрати и у ширем контексту европских настојања да се, у условима појачане енергетске неизвјесности и израженије свијести о рањивости постојећих ланаца снабдијевања, постепено ојача укупна отпорност система. Јавно доступне информације о раду терминала на Крку додатно упућују на растући значај јадранске димензије у ширем регионалном енергетском повезивању, што овом пројекту даје и значај за БиХ. Ипак, и ова опција треба да се посматра са извјесном дозом опреза. Њена вриједност би се, у случају даљег развоја, прије свега могла огледати у ширењу избора и постепеном умањењу структурне зависности од ограниченог броја праваца снабдијевања.

Ипак, ни овај начин снабдијевања није лишен неизвјесности. Поремећаји у ширем блискоисточном простору, осјетљивост глобалних LNG токова и значај кључних поморских тјеснаца показују колико се кризе у том дијелу свијета могу брзо одразити и на европско тржиште, утичући на сигурност снабдијевања, кретање цијена и укупну тржишну извјесност. Сходно томе, и правци који се често посматрају као диверзификациони остају под утицајем шире геополитичке динамике. Управо зато је, из академске и аналитичке перспективе, примјереније говорити о јужној интерконекцији као о опцији са значајним потенцијалом него као о унапријед заокруженом и коначном рјешењу.

Њен могући значај није у томе што би отклонила све облике енергетске рањивости већ у томе што би могла допринијети већој флексибилности, постепеном проширењу избора и умањењу зависности од ограниченог броја праваца снабдијевања. Другим ријечима, диверзификација не значи нестанак ризика већ њихово распоређивање и потенцијално умањење. Управо зато вриједност овог правца треба мјерити у контексту шире енергетске архитектуре, а не искључиво кроз призму једног пројекта или једног политичког тренутка.

У том оквиру, и источна интерконекција према Србији, то јест источни правац гасног повезивања Републике Српске, а тиме и БиХ, све јасније се профилише као један од релевантних праваца у широј политици гасификације. Са становишта Републике Српске, њен значај произлази прије свега из примарне важности коју овај правац има у погледу снабдијевања и даљег развоја гасификације, као и из географског положаја, постојећих енергетских веза и могућности да допринесе стабилнијем снабдијевању и ширењу гасне инфраструктуре у Републици Српској.

Истовремено, питање шире диверзификације на нивоу БиХ мора се посматрати у ширем и сложенијем регулаторном и геополитичком оквиру, посебно у условима спољних поремећаја. Из такве перспективе, и јужну и источну интерконекцију оправдано је посматрати као потенцијално комплементарне елементе шире енергетске политике, а не нужно као међусобно искључиве изборе. Ипак, даљи развој ових процеса још увек не омогућава коначне оцјене, због чега је примјереније говорити о правцима који се постепено конкретизују него о већ заокруженим исходима.

Са становишта Републике Српске, кључно питање зато није како замијенити постојећи ослонац већ како, уз примарно снабдијевање преко источне интерконекције, разматрати и друге опције које дугорочно јачају стабилност, смањују структурну рањивост и остављају простор за развој. Такав приступ има утемељење и у обавезама које БиХ преузима као уговорна страна Енергетске заједнице, посебно у дијелу који се односи на сигурност снабдијевања гасом.

Сходно томе, од посебног значаја су процјена ризика, превентивни акциони план и план за ванредне ситуације, јер управо они представљају основне инструменте за управљање поремећајима и кризама у сектору гасног снабдијевања. Зато питање гасификације не треба сводити на уску расправу о појединачним трасама већ га посматрати као дио ширег институционалног, развојног и безбједносног планирања, нарочито у времену када су поремећаји на Блиском истоку, осјетљивост глобалних LNG токова и политичка условљеност инфраструктурних пројеката постали трајни елементи ширег безбједносног окружења.

Укупно посматрано, веза са Источним Медитераном показује да се питање снабдијевања гасом у БиХ више не може разумјети искључиво у локалним оквирима. Напротив, оно све више постаје дио шире енергетске геополитике која повезује медитерански, јадрански и балкански простор. Јужна интерконекција, као потенцијална веза са јадранским и ширим медитеранским простором, добија значај у логици диверзификације у времену када је Европа изложена израженој енергетској осјетљивости, цјеновним поремећајима и геополитички условљеним ризицима. У том оквиру, и Источни Медитеран остаје важан као један од ширих енергетских простора из којих се, посредно и кроз сложенији ланац снабдијевања, могу обликовати нове могућности снабдијевања. Посматрано из те перспективе, и источна интерконекција према Србији добија додатни смисао, будући да за Републику Српску има примарни значај у погледу снабдијевања и даљег развоја гасификације.

Истовремено, разматрање и других праваца показује да се ово питање не посматра само као техничко или инфраструктурно већ у ширем и дугорочнијем стратешком оквиру. Полазећи од тога, Република Српска може се сагледати као чинилац који, уз примарно ослањање на источну интерконекцију, настоји да очува отвореност према другим правцима снабдијевања гасом и потенцијалним изворима, посматрајући гасификацију у ширем оквиру стратешке флексибилности и енергетске стабилности.

Такав приступ, уколико буде даље развијан, могао би имати шири значај не само за БиХ већ и за регионално енергетско повезивање. Истовремено, он би омогућио да се БиХ више не посматра искључиво као простор структурних ограничења, слабости и спољних интервенција већ и као простор у коме се, кроз конкретне иницијативе и одговорно енергетско планирање, јача сигурност снабдијевања и учвршћују претпоставке економске стабилности, што у цјелини представља важан услов дугорочније одрживости. У том смислу, конструктиван приступ Републике Српске добио би значај који превазилази унутрашњи ниво и постао релевантан и за шире регионално енергетско повезивање.

Овакво усмјерење било би у складу и са ширим европским настојањима да се, кроз диверзификацију праваца и извора снабдијевања, јача сигурност снабдијевања, смањује осјетљивост на спољне поремећаје и јача економска стабилност. Управо зато повезаност БиХ и Републике Српске са енергетском динамиком Источног Медитерана и новим облицима регионалне гасне инфраструктуре више не би представљала споредно питање већ дио ширег промишљања начина на који се савремени ризици и нове могућности укључују у енергетско и развојно планирање. У крајњој линији, управо се у томе огледа шири смисао оваквог приступа, јер у условима неизвјесности његова највећа вриједност лежи у способности да очува слободу стратешког избора.

Часопис у цијелости је доступан путем сљедећег линка:

Четврти број часописа Serbian Strategies International

Извор: Serbian Strategies International