Поштованим члановима њемачког парламента.

22. април представља значајан дан у историји Другог свјетског рата и људских права — дан када је 1945. године посљедња група затвореника у концентрационом логору Јасеновац, често називаном „Аушвиц Балканаˮ, извела очајнички и херојски пробој за слободу, одлучивши да се суочи са смрћу умјесто да настави да трпи незамислива звјерства. Овај дан се обиљежава као Дан сјећања на геноциде над Србима, Јеврејима и Ромима под суровим режимом Независне Државе Хрватске (НДХ) која је дјеловала под политичком и војном контролом нацистичке Њемачке.

Пишем вам не само као руководилац институције која, између осталог, има мандат да његује културу сјећања, већ и као сертификовани предавач Јад Вашема за Холокауст од 2005. године и као директни потомак жртава Геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској. Циљ овог писма је да се позабави дубоким моралним неуспјехом и системским превидом у вашем историјском наративу, који кроз генерације наставља да наноси бол преживјелима и њиховим породицама.

Под покровитељством нацистичке Њемачке НДХ је спровела страшан план систематског уништења око два милиона припадника српске популације на својој територији — да убије једну трећину, другу трећину да протјера, а остатак присилно асимилује кроз католичење и хрватизацију. Ова геноцидна агенда текла је упоредо са суровим уништењем Јевреја и Рома/Синти које се дешавало на истој територији, све под њемачким надзором и саучесништвом. Према данашњим процјенама, тим геноцидом обухваћено је од 1,1 до 1,3 милиона Срба у НДХ, што осликава катастрофални период циљаног уништења које је идеолошки и политички подржала и контролисала нацистичка Њемачка.

Ова ужасна геноцидна политика, усмјерена на истребљење и асимилацију српске популације, широко је анализирана и потврђена од стране разних вјеродостојних извора – укључујући Рафаела Лемкина, креатора Конвенције о геноциду, записнике са Нирнбершких суђења и бројне водеће научнике широм свијета. Ове процјене детаљно објашњавају политичко, војно и идеолошко саучесништво и одговорност Њемачке у овим злочинима.

Овај геноцид, као и други, треба да буде признат под смјерницама које је поставила Конвенција Уједињених нација о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Одговорност је на глобалној заједници, укључујући Њемачку, да призна такве злочине да би се спријечило њихово понављање и да би се универзално поштовала људска права.

Изостанак званичног признавања овог геноцида од стране Њемачке неправда је коју до данас трпимо и која продубљује ране из прошлости. Овај пропуст може се доживјети као дискриминаторни чин који буди старе предрасуде и србофобију — наговјештај да су словенски и српски животи мање вриједни и болни подсјетник на расне хијерархије које је пропагирала нацистичка идеологија.

Њемачка сноси посебну одговорност, с обзиром на своју историјску улогу, да буде примјер у промовисању разумијевања ових мрачних поглавља историје и да ради на јачању утицаја толеранције и правде.

С дубоком забринутошћу указујем на забрињавајућу недосљедност у националној политици Њемачке. Док је Њемачка спонзорисала иницијативе у Генералној скупштини Уједињених нација за признавање и осуду других скорашњих масовних злочина, истовремено се устручава да се потпуно и транспарентно суочи са својим историјским гријесима и одговорношћу за Геноцид над Србима у НДХ. Овај селективни приступ не само да поткопава кредибилитет Њемачке на међународној сцени већ доводи у питање и њен морални ауторитет да се залаже за људска права и правду широм свијета.

Избјегавањем признавања овог дијела своје историје Њемачка ризикује да буде виђена као неко ко се крије иза фасаде селективног памћења, одбијајући да у потпуности прихвати болан, али неопходан процес потпуног историјског помирења.

Стварање перцепције о лицемјерју Њемачке посебно је непријатно и штетно, и у земљи и на међународном плану, јер сугерише свјесну подршку преживљавању старих идеологија и предрасуда у новим облицима.

Узимајући у обзир све речено, с поштовањем позивам њемачки парламент да исправи овај превид и што хитније усвоји резолуцију и званично призна Геноцид над Србима у НДХ. Такође, позивам да се установи 22. април као национални Дан сећања на Геноцид над Србима с образовним програмом у оквиру наставних планова и програма. Овај поступак не би само ускладио њемачку домаћу политику о људским правима са њеном међународном позицијом већ би ојачао посвећеност признавању свих жртава прошлих злодјела и, коначно, окончао дискриминацију жртава засновану на њиховом културном идентитету.

Наша институција посвећена је пружању подршке овом циљу кроз образовне програме, истраживања и јавне ангажмане, да би се осигурало да истина о овом мрачном поглављу историје буде у потпуности призната и запамћена. Спремни смо да пружимо сваку неопходну помоћ за олакшавање овог важног акта признања.

Поред тога, с поштовањем упућујем захтјев да будем обавијештен о свим парламентарним акцијама или одлукама повезаним са овим питањем и препоручујем да се осигура транспарентност која је кључна за опоравак и исправљање историјских неправди.

Док одајемо почаст онима који су се храбро борили за своје достојанство и животе 22. априла 1945. године, обавежимо се да ћемо се држати вриједности за које су се жртвовали. Радујем се вашој подршци и свједочењу преломном тренутку у нашој заједничкој историји, гдје Њемачка признаје и исправља грешке из своје прошлости, доказујући своју посвећеност истини, правди и помирењу.

С поштовањем,

ДИРЕКТОР

Душан Павловић

Писмо на енглеском: ПРЕЗУМИ

Писмо на њемачком: ПРЕУЗМИ