Идеје и планови о коначном рјешавању српског питања, односно његовог потпуног уништења на територијама које су хрватске радикалне и клерикалне структуре сматрале својим, коријене још у времену прије 19. вијека. Иако је Геноцид над Србима у НДХ кренуо буквално даном формирања ове пронацистичке и клерикалне творевине, талас протјеривања, присилног покатоличавања и масовних злочина и физичког уништења око два милиона (2.000.000) Срба, односно преко 30% становника у НДХ, нарочито се интензивирао након Павелићевог састанка са Хитлером у јуну 1941. године.

Да бисмо коначно искорачили из југословенско-комунистичке и неохрватске парадигме о уништењу Срба у НДХ, потребно је правно и политиколошки (не само историјски) поново извршити контекстуализацију и промишљање овог феномена. Неопходно је на основу историјски утврђених чињеница, међународног права и нашег културног идентитета породити нову парадигму за разумијевање и артикулацију ових догађаја у контексту процеса дугог трајања и геополитичких и стратешких интереса свих који су стајали иза овог злочина над злочинима а чије агенде се до данас нису промијениле. Свођење српског народа на њима прихватљиву мјеру је и данас на столу.

Због свега наведеног, на овом мјесту се морамо позвати на Конвенцију УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године и детаљније приказати њене одредбе. Наиме члан 2. Конвенције гласи: „У смислу ове конвенције као геноцид се сматра било које од наведених дела учињених у намери потпуног или делимичног уништења једне националне, етничке, расне или верске групе као такве: а) убиство чланова групе, б) тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе, ц) намерно подвргавање групе животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног уништења, д) мере уперене на спречавање рађања у оквиру групе; е) принудно премештање деце из једне групе у другуˮ. Такође, Конвенцијом је дефинисано у члану 3. да су „кажњива следећа дела: а) геноцид, б) планирање извршења геноцида, ц) непосредно и јавно подстицање на вршење геноцида, д) покушај геноцида, е) саучесништво у геноцидуˮ.

Такође, у члану 4. предвиђено је да „лица која учине дело геноцида или неко друго дело наведено у члану 3, биће кажњена без обзира да ли управљају државом, обављају функције или су обични појединциˮ. У сљедећих неколико примјера јасно ће се примијетити у одређеним случајевима, а који посједују системске карактеристике, постојање геноцидних намјера, односно предумишљаја за извршење геноцида у смислу члана 2. Конвенције. Дакле, не ради се о појединачним испадима, радикалним идејама које су могле бити индивидуални случајеви у форми радикалних приједлога, већ се ради о системском приступу, кроз јавне наступе, конкретно извршење дијела, дефинисање политичких и репресивних механизама и непосредном дјеловању функционера НДХ. Поред овога, јасно је да су системски и масовни злочини те друге радње на уништењу око два милиона Срба НДХ, према члану 3. Конвенције дефинисана као геноцид.

Убрзо након преузимања власти у НДХ, њени највиши званичници у јавности службено износе намјере о успостављању чисте хрватске политичке нације те да за остале нема мјеста у новооснованој хрватској држави. Хрватску политичку нацију чине Хрвати католичке, исламске и протестантске вјероисповијести, а сви остали морају на „лакши или тежиˮ начин нестати. Постоји значајан број примјера гдје највиши званичници НДХ, укључујући поглавника, и католичке цркве, најближи сарадници Анте Павелића, најављују и објашњавају шта је циљ нове хрватске државе. Одмах по доласку у Загреб Павелић је побједоносно изјавио „Ја сам посјекао стабло [алузија на убиство краља Александра у Марсеју 1934] а ви крешите гране [српски народ]ˮ.

Сљедствено претходном, прокламују се идеје о истребљењу Срба и њиховој физичкој елиминицији на простору НДХ. Миле Будак је још на самом почетку јавно истицао геноцидне намјере. Иако се нова држава тек успостављала, а усташка власт још је била у формирању, геноцидни циљеви се нису крили. „Тако је хрватски министар Миле Будак већ крајем априла 1941. рекао: ‘Један дио Срба ћемо побити, други преселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате’.ˮ Ова изјава се непосредно може подвести под члан 2. Конвенције који дефинише шта се све сматра геноцидом, као и члан 3, у ком су дефинисана кажњива дјела у смислу геноцида.

Надаље, министар Милован Жанић, који је у НДХ био предсједник „Законодавног повјеренства хрватске државне владе, рекао је 2. маја 1941. године: ‘Ја говорим отворено, ова држава, ова наша домовина, мора бити хрватска и ничија друга… Ова земља мора бити земља Хрвата, и нема метода које ми као усташе нећемо употребити да ову земљу учинимо хрватском и очистимо је од Србаˮ. На овом мјесту су такође примјетне геноцидне намјере, прво у смислу стварања чисто хрватске државе – елиминација свих других етничких група и, друго – отворено признавање да су све могуће методе, што значи и истребљење, могуће.

У свом говору одржаном у Доњем Михољцу 27. јула 1941. године министар спољних послова НДХ Младен Лорковић директно је објаснио зашто треба очистити Хрватску од Срба убијањем и протјеривањем. О томе је казао: „Усташки покрет инсистира на енергичном рјешењу српског проблема у Хрватској. Они што се налазе с друге стране Саве и Дрине деру се да смо нетрпељиви, да нехумано поступамо према Србима. Ми одговарамо свима да је дужност Хрватске владе да поступа тако да Хрватска припада само Хрватима. Наша је дужност да заувијек ућуткамо оне елементе који су највише допринијели да Хрватска 1918. падне под српску власт. Једном ријечју, морамо истријебити Србе у Хрватској! То је наша дужност и то ћемо урадити. Ићи ћемо до краја, не обазирући се на оно што говоре они преко Саве и Дрине у име осјећања човјечности. Хрватска влада под водством нашег дивног Поглавника узела је у своје способне руке рјешавање овог проблема и ријешити ће га темељитоˮ. Лорковић директно и недвосмислено у јавности истиче да се „Срби морају истријебити у Хрватскојˮ, што потврђује да је питање истребљења Срба у НДХ било системско питање, које се прокламује, дефинише и представља као јавна политика.

Такође, Виктор Жанић, министар у влади НДХ, 2. маја 1941. године изјавио је: „Нема методе коју ми, усташе, нећемо применити да ову земљу начинимо стварно хрватском и очистимо је од Срба, који нас угрожавају стотинама година и који ће нас првом приликом опет хтети да угрозеˮ.

Стожерник НДХ у Бањој Луци Виктор Гутић је такође у том смислу јавно говорио: „Уништавајте их где год их сретнете, а благослов поглавника као и мој су вам сигурни!ˮ У свом говору у Санском Мосту 29. маја 1941. године, између осталог, он је рекао: „…више неће бити ниједног Србина. Издао сам драстична наређења за њихово потпуно уништење, а слиједе и нова наређења за њихово потпуно истрјебљењеˮ. Ово је још један јавни доказ, посебно у погледу постојања поменутих наређења и благослова, да се радило о директним и нескривеним геноцидним намјерама. Поред овога, код ове изјаве се може примијетити и постојање оперативних (конкретних) радњи које указују на извршење злочина. Гутић је у Прњавору 9. јула 1941. године изјавио: „Убијајте Србе свуда гдје их се докопате… Рушите српске цркве и уништавајте њихове куће…ˮ. На основу овога је видљиво да намјера није била само физичко истребљење, већ и уништење историјске тековине српског народа – брисање Срба и свега што је српско са лица земље.

Поред свих наведених, чини нам се да је најзначајнија изјава Миле Будака коју смо већ споменули „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остало ћемо превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрватеˮ.

У овој изјави могу се видјети готово сви елементи који су наведени у члану 2. Конвенције УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида. И то: а) убиство чланова групе; б) тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе; е) принудно премјештање дјеце из једне групе у другу. Према Конвенцији, ова дјела се сматрају геноцидом.

Обим овог текста не дозвољава да наводимо чак ни највећа стратишта или логоре, примјере насилног протјеривања и асимилиације, но то и није потребно јер не постоји Србин са подручја данашње Хрватске или БиХ коме неко није убијен, присилно протјеран или асимилован током овог Геноцида над Србима у НДХ. Сви имамо своје личне приче, па тако и Срби из Пребиловаца и Херцеговине! Питање је само да ли живимо свједочење о постојању наших предака те њихове жеље, наде и снове???

У својој књизи Axis Rule in Occupied Europe из 1944. године Рафаел Лемкин, како многи сматрају отац дефиниције о геноциду, поред геноцида над Јеврејима обрађује и случај уништења око два милиона (2.000.000) Срба у НХД и закључује да се такође без сумње ради о геноциду.

Највећи ауторитет за историју Холокауста у Југославији у Израелу и Јад Вашему, Менахем Шелах, хрватски Јеврејин – како он сам каже са себе – о страдању Срба у НДХ износи доста информација, како у вези са физичким истребљењем тако и у вези са протјеривањем српског становништва. Он директно констатује о каквој врсти злочина је ријеч те каже: „Влада усташке Независне Државе Хрватске недвосмислено је покренула, подстакла, организовала, спровела и извршила политику геноцида против српског становништва Хрватске. То је чинила путем потпуног физичког уништења, масовним протеривањима, присилним конверзијама и намјерним успостављањем незаконите (расне) легислативе, затварањем, наношењем физичке и духовне штете.ˮ

За све Србе који данас памте неко од страдања, неопходно је да разумију шири контекст али српску перспективу и парадигму. Од два милиона Срба одређених за потпуно уништење у НДХ на три горе наведена начина, према ономе што данас знамо, односно грубим процјенама и користећи конзервативни приступ, од 1,1-1,3 милиона Срба је обухваћено геноцидним радњама. Краће речено, према Конвенцији УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида, сви побијени, присилно протјерани и асимиловани (покатоличени) Срби су жртве геноцида што чини процијењену бројку од 1,1-1,3 милиона жртава. Након 80 година од овог геноцда, на просторима некадашње НДХ живи нешто преко 1 милион Срба!

Република Српска је настала због искуства тог геноцида и обнављања таквих идеја и планова!

-Текст је базиран на мастер тези аутора.

Аутор: Душан Павловић