У оквиру редовних активности ЈУ Центра за друштвено-политичка истраживања Републике Српске, као допринос сагледавању најактуелнијих друштвено-политичких питања од значаја за Републику Српску, доносимо и текст нашег спољњег сарадника, мрс и докторанда Петра Николића. Заједнички вишегодишњи рад и сарадња са господином Николићем је резултовао и потписивањем Споразума о сарадњи између ЈУ ЦДПИ РС и УГ Мрежа младих агропредузетника, чији је оснивач господин Николић. Овај пројекат лоцирања, сабирања и увезивања нове генерације, чији су очеви стварали, а многи дали и живот за Републику Српску је, одговорно тврдимо, стратешки битан за опстанак и развој Српске на правим вриједносним темељима. Сходно основним замислима и визијама разлога оснивања ЈУ ЦДПИ РС, препознавање, артикулација и стручна подршка оваквим феноменима и јесте једна од наших битнијих одговорности примијењеног истраживања и дјеловања.
Пред читаоце доносимо формом прилагођен текст, у којем је свака констатација искована у вишегодишњим директним активностима и истраживањима на терену, са новом генерацијом у Републици Српској, која је спремна да преузима одговорност за вријеме и простор у којем живи!
***
Све у природи кружи, материја али и трендови. Процес индустријализације ’60-их и ’70-их година у бившој Југославији довео је до масовне миграције становништва са села у град и то углавном младих и школованих људи, односно оних који са собом носе идеје и визију. Село је стару славу враћало у временима кризе, ратова и пандемије, а то су времена скромности, смањених очекивања и стања у којем смо усмјерени једни на друге и на оне темељне ствари: здравље, храну и мир.
Тако је и село Републике Српске прошло транзиције на различите начине, а тежина посљедица зависила је од интензитета ратних дешавања, географског положаја и расположивих ресурса.
Као оснивач Мреже младих агропредузетника, првог и јединог генерацијског удружења пољопривредних произвођача у Републици Српској које окупља младе руралних подручја желим да се осврнем на однос једне нове генерације према земљи и селу али и према породици, вјери и систему вриједности.
Бавећи се различитим темама у аграрном сектору као најзначајнији посао показао се рад са људима, односно рад на образовању и мотивацији. Одабрали смо теренски посао и у потпуности се изложили новим познанствима, захтјевима, критикама али и идејама и иницијативама. Кроз кампање које смо водили имали смо прилику да разговарамо са десетинама младих широм Републике Српске како бисмо схватили шта је то што селу недостаје да би било пожељније мјесто за живот. Показало се да будућа, најзначајнија, инвестиција на селу и у руралним подручјима мора да буде живот и жива заједница, односно људи усмјерени једни на друге и на заједнички рад који води унапријеђењу социјалног, културног, духовног, економског, политичког и сваког другог амбијента. Овај циљ не може да се постигне спонтано и случајно него захтјева визију, мултидисциплинаран приступ и јасно (на)вођење. Убрзана глобална дешавања и промјене захтјевају свакодневно прилагођавање околностима, а нова времена захтјевају нове стратегије.
Та нова визија и стратегија се зове,,Село Републике Српске – моје мјесто за живот“ и прва је ,,bottom up“ иницијатива коју су изњедрили млади људи Републике Српске, и то они који своју дјецу не виде у Бечу, па чак ни у Бањој Луци него на свом старом кућном прагу. Овај стратешки оквир неформално је прихваћен од стране институција Републике Српске и заједно га даље развијају и прилагођавају људи из Мреже младих агропредузетника, Министарства пољопривреде Републике Српске, Универзитета у Бањој Луци и Центра за друштвено-политичка истраживања Републике Српске. Иницијатива у фокус ставља заједницу и људе, односно циљне групе руралног подручја: младе, жене и ветеране.
Са жељом да систем и држава допре до што већег броја људи на конкретан и користан начин у оквиру програма ,,Село Републике Српске – моје мјесто за живот“ развијамо програме и механизме подршке који нису само и искључиво усмјерени на економско оснаживање каква је до данас углавном била пракса него и на активизам и развој индивидуалних компетенција код младих, рехабилитацију код ветерана и ратних војних инвалида, те улогу и здравље код жена руралног подручја. Који су то механизми? Са младим људима на селу имплементирамо низ активности, а уз помоћ Јединице за координацију пољопривредних пројеката Министарства пољопривреде осигурали смо средства за мале пројекте на селу који захтјевају успостављање заједнице и заједнички рад на друштвеној инфраструктури, активностима и манифестацијама. Са ветеранима и РВИ, у сарадњи са Организацијом ампутираца УДАС успостављамо прву ветеранску задругу којом желимо да обухватимо што већи број ветерана, а заједнички производи биће посебно валоризовани на тржишту. Посматрајући жене на селу, посебна пажња треба да буде усмјерена на ону исконску улогу жена као супруга и мајки и ту племениту сврху желимо да промовишемо те о њиховом здрављу и добробити да бринемо.
Од присуства младих на селу зависи територијални интегритет, самодостатност у храни и пронаталитетна обнова. Тамо гдје живе младе породице, тамо је и Република Српска док над празним подручјима ова земља полаже само формално право. Из угла производње хране као стратешки важног ресурса говоримо о групацији која је у напону снаге али и која лакше и ефикасније прихвата нове технологије и приступе савремене производње, те оно најбитније: ради се о генерацији у репродуктивном добу која ће да исцрта демографску слику Републике Српске.
Охрабрује чињеница да све више младих породица има троје, четворо и више дјеце па полако али одлучно се разбија наметнута парадигма да је имати вишечлану породицу тешко и незахвално. И владин и невладин сектор жели да мотивише на рађање новог живота на селу што је у основи иницијативе ,,Село Републике Српске – моје мјесто за живот“.
Томе доприносе иницијативе попут субвенционисане набавке ,,Беларус“ трактора при чему је бодован статус породица са 3+ дјеце, те симболичним наградама ,,Златно класје Републике Српске“ праћених системским мјерама Министарства пољопривреде попут новчане накнаде за новорођено дјете на селу и накнаде за незапослене породиље.
Додатни мотив испуњења стратегије су људи који ће у будућности да се врате из земаља западне Европе у Републику Српску, али и они које ће да се врате из града у село. Све је више повратничких породица које Запад напуштају углавном из три разлога: смањење економске потентности земаља западне Европе, присуство миграната те наметање друштву моралних и духовних изопачености, посебно оних усмјерених ка дјеци. То су људи који ће у Републику Српску, да се врате са новим искуствима, идејама, радним навикама али и са почетним капиталом. Ову прилику треба да искористимо и на исправан начин интегришемо у социо-економски амбијент села све оне који су остали и који ће се вратити. Кључ рјешења је у проналажењу и изградњи лидера, подстицању на активизам и смањењу очекивања код младих, која су често нереална.
Село постаје нови тренд, а наш однос и политике према том тренду одредиће брзину и ефикасност ревитализације руралних подручја. Те политике морају да дају подршку регионалним лидерима и да подстичу децентрализацију људи и идеја јер су то покретачи живота села, а свака од тих политика у својој основи мора да има елементе пронаталитетне обнове. У том смјеру и Универзитет у Бањој Луци иде ка децентрализацији активности и у Обудовцу код Шамца оснива подорганизациону јединицу под називом ,,Центар изврсности у пољопривреди“ који ће да се бави истраживањима, изградњом капацитета, новим технологијама али и новим аграрним и социо-економским политикама и биће генератор развоја социјалног амбијента Посавине.
Разговарајући са младим људима из руралних подручја широм Републике Српске, на основу великог узорка испитаника, утисак је да су изазови бројни али стање је добро; много посла нас чека али не бојимо се рада; наша зона одговорности је пуно шира од нашег дворишта и оно најбитнје: село граде идеје и људи!