Посматран из стриктне географске перспективе, појам Евроазије је јасно ограничен и дефинисан, те подразумијева заједнички простор Европе и Азије. Истовремено, ово пространство баштини историјско-политички педигре каквим се не могу похвалити остали континенти.
Највећи број цивилизација, укључујући оне најстарије, су настале управо на овом простору. Данас, највише држава се налази на територији Евроазије при чему три од њих спадају у реди великих сила. Велике свјетске религије и филозофски правци махом потичу са евроазијског простора. Такође, најстарија забиљежена битка одиграла се на евроазијском тлу. Све ово илуструје чињеницу да је Евроазија древно пространство. Сходно томе, кроз већи дио људске историје, прије успона Запада, управо је Евроазија словила као гравитациона оса људскога политичког, културног и свакога другог развоја.
Поред историјскога значаја који овај простор носи за укупно човјечанство, намеће се питање шта заправо Евроазија представља данас. Планине Урала, заједно са Босфором и Дарданелима, нису никакве непремостиве препреке. Напротив, обје су већ премоштене. Географско јединство простора остаје неупитно.
Насупрот њему, политичка супротстављеност актера на овоме простору постаје све израженија. Европа, западни обод евроазијскога пространства, отворено је непријатељски настројена према идеји сарадње сем под условима диктираним од стране европских престоница. Ово условљавање је одраз нерационалности, тим више када се узме у обзир да је, у међународном контексту, иста та Европа лишена способности сувереног дјеловања. Де факто и де јуре заступајући америчке геополитичке интересе, Европска Унија убрзано напредује путем своје деиндустријализације и економске стагнације, истовремено праћених сопственом маргинализацијом на глобалној сцени.
С друге стране, исток Евроазије се већ сада објективно намеће као ново језгро међународне политике и економије, нових технологија и научних открића, као простор сарадње и инфраструктурних пројеката од свјетскога значаја. Земље БРИКС-а, превасходно Кина и Русија, су главни носиоци овога процеса, чија предност лежи у отворености за све заинтересоване. Прихватајући, као темељне, принципе суверенога дјеловања и сарадње на равноправној основи, и земље колективног Запада могу пронаћи своје мјесто у архитектури мултиполарног поретка.
У интересу Републике Српске, али и свих земаља Балканскога полуострва, је да препознавањем овога глобалног процеса приступе њему вођени принципима отворености и сарадње, заснованих на узајамној и дуготрајној користи. Интерес српскога народа – његова демографска обнова, економски опоравак те културно-традицијска ренесанса – мора увијек фигурисати као крајњи циљ напора политичких елита у наведеним активностима.
Европска будућност земаља региона, која се промовише кроз чланство у ЕУ, је упитна, превасходно јер ни опстанак саме Европске уније више није загарантован. Сам пројекат европскога уједињења, суштински посматран, је доведен у питање као и његова способност да побуди осјећај идентитетскога припадања од стране народа Европе. Три деценије на „европском путу“, унутар западне геополитичке и економске парадигме, очигледно нису довеле до жељенога економског развоја и друштвене обнове балканских друштава, напротив, само су подстакле и убрзале развој негативних процеса. Искључиво даље инсистирање на само једној опцији пут је ка сигурној националној ерозији. Водећи се рационалним приступом, неопходност промјене, као и прихватања других облика сарадње је очигледна и неминовна, како на самом Балкану, тако и у читавој Европи.
Занемаривање дате стварности могло би се посматрати и као својевољно испољена незаинтересованост за будућност сопствене нације. У свијету чији настанак сада посматрамо, свако ће сутра пожњети оно што је посијао данас.
У том свијету, Евроазија је прошлост. У том свијету, Евроазија је будућност.