Стање западних друштава јасно указује на то да мултикултурални пројекат нема будућности. Неограничена миграција, како легална тако и нелегална, претворила је градове европских држава у пејзаже криминала, насиља и несигурности.

У њемачком Солингену, приликом прославе 650. годишњице оснивања града, Сиријац је ножем убио три, те ранио осам особа. Претпоставља се повезаност са политичким и радикалним исламом. Вољом ироније, назив манифестације је „Фестивал разноликостиˮ. У јануару прошле године Палестинац ножем убија двије и рањава седам особа у Брукштеду. Суданац 2020. у Француској ножем напада и усмрћује двије особе, док рањава додатних пет. Енглески градић Саутпорт је у јулу ове године постао поприште злочина када је Аксел Муганва Рудакубана, мигрант друге генерације, ножем усмртио троје дјеце, те ранио додатних десет особа. Годину дана раније недокументовани марокански мигрант мачетом убија једну особу ранивши још четири приликом напада на цркву у шпанском граду Алхесирасу.

Ово су само неки од бројних напада за које су одговорни мигранти. Многи од ових напада су директно инспирисани радикалним исламом и као такви представљају опасност како по хришћане и традиционалне муслимане тако и по грађанство уопште. Садашње стање – јасно видљиво у свакодневној стварности живота у западноевропским градовима – у потпуности оправдава став руководства Републике Српске које је недвосмислено одбацило било какву могућност смјештања миграната на територији Републике, тако се супротстављајући европском политичком окружењу које, идеолошки и вриједносно отуђено, заступа агенду неопходности миграција и отворених граница.

Процеси који се тренутно одвијају у земљама колективног Запада могу се посматрати као посљедица њихове вишевијековне колонијалне и неоколонијалне политике која је бројне земље Африке, Азије, Латинске Америке, но и Источне Европе, оставила привредно уништене, ресурсно искориштене, економски уназађене, друштвено разрушене те демографски исцрпљене.

За одређени број миграната постоје оправдани разлози доласка у Европу. И поред тога, чињеница је да се многи од њих одлучују на долазак зарад уживања у државним бенефицијама које западне земље и даље пружају, на терет сопствених пореских обвезника. Истовремено, мигрантска популација која пристиже у европске земље долази из културних, религијских и традицијских миљеа страних самој Европи. Наивно је очекивати да ће ове заједнице бити асимиловане путем прихватања вриједности самих западноевропских држава, посебно када се узме у обзир да на Западу не постоји свијест о потреби разумијевања цивилизацијског кода самих миграната.

У контексту Босне и Херцеговине, могућност радикализације миграната који се затекну на датом простору је неупитна. Такозвана армија Босне и Херцеговине је током грађанскога рата била ништа више до војно крило Муслиманске браће у БиХ, идеолошки утемељена у концептима политичкога ислама које је у својој „Исламској декларацијиˮ изложио Алија Изетбеговић. Тренутно постојање параџемата и вехабијских насеља у Федерацији БиХ не представља аномалију већ континуитет присуства структура радикалног ислама у Босни и Херцеговини, насталих током ратних дејстава, свјесно игнорисаних од Запада, а спонзорисаних од стране муслиманских земаља.

Постојање датих структура те подстицање њиховога раста од дијела муслиманске елите отвара простор за радикализацију миграната који могу и сами бити већ радикализовани те као такви ући у БиХ. Без обзира на могућу трагичну позадину животнога искуства свакога мигранта, која индивидуално посматрано није предмет спора, структуре Републике Српске имају одговорност за осигуравање безбједности српскога народа у БиХ те свих грађана саме Републике.

Српско искуство борбе против радикалног ислама је скупо плаћено током грађанскога рата унутар БиХ. Ми себи не можемо и не смијемо приуштити луксуз који су себи дозволиле земље Запада, погрешно увјерене у крај историје и неупитну супериорност сопственог културног обрасца. Тренутно те исте државе пролазе кроз идентичне процесе којима су Срби били изложени прије три деценије. Штавише, борба српског народа против радикалних исламских структура траје без прекида. Грешке западних земаља из прошлости, везане за политике према мигрантима, неминовно ће довести до тешких одлука у будућности, но њихова садашња искуства су само потврда исправности става Републике Српске, те додатни подстицај да се настави са таквом политиком.