Након ескалације сукоба у Украјини, процес евроазијских интеграција је несумњиво ушао у фазу трансформације из сфере идејних замисли у простор политичке стварности. Без обзира да ли говорили о војним потенцијалима, економији, науци или индустрији губитак моћи Запада у глобалним оквирима очигледан је већ неко вријеме.
Сагледавајући релевантне показатеље, кинески економски и индустријски потенцијали далеко превазилазе капацитете западних земаља. На бојном пољу Украјине, Русија се превасходно сопственим снагама носи са укупним потенцијалима колективног Запада, постижући притом завидан економски раст упркос чињеници да је суочена са највећим бројем санкција уведених некој држави у историји човјечанства. Истовремено, Бразил, Индија и Јужноафричка република су државе које такође остварују значајан утицај на међународној сцени, те које располажу аутохтоним капацитетима за развој и унапређење својих друштава. Сопственим економским, демографским и ресурсним могућностима Иран и остале нове чланице БРИКС-а јачају овај блок, чинећи га тако незаобилазним актером чији значај ће пољу локалне и глобалне политике, према свим досадашњим показатељима, наставити да расте у догледној будућности.
Руски министар вањских послова, Сергеј Лавров, је у јуну ове године истакао да ће процес проширења БРИКС-а бити привремено обустављен зарад боље интеграције нових чланица те уређивања самога процеса придруживања. Све наведено упућује на повећан степен озбиљности који БРИКС поприма, како из перспективе самих држава које га чине, тако и остатка свијета. Штавише, упркос привременом обустављању проширења, више од четрдесет земаља из Африке, Азије и Латинске Америке је изразило интересовање, званично или декларативно, за придруживањем.
Иако је БРИКС у фокусу медијске пажње, он представља само један елеменат у политичком екосистему евроазијских организација које су, кроз више различитих канала, међусобно повезане и које све заједно заправо представљају процес интеграција евроазијскога простора, не само у економском, већ и у политичком те безбједносном смислу. Кинески пројекат Појас и пут са собом носи могућност економске трансформације и развоја читавога пространства од Пацифика све до европских обала Атлантика. Истовремено, Владимир Путин је недавнo поновио неопходност развоја евроазијске безбједносне архитектуре чији коначни циљ је уклањање странога војног присуства са евроазијскога простора.
Кинеска визија економскога развоја евроазијскога суперконтинента у корелацији са руском визијом безбједносне архитектуре датог простора, представљају основе формулисања и остваривања Евроазије као центра глобалних процеса, сценарија који је одувијек побуђивао висок степен забринутости англо-саксонских и евроатлантских геополитичких теоретичара с обзиром да је неминовно подразумијевао свођење, првенствено, Сједињених Држава и Велике Британије на политичке актере другога, односно трећега реда.
Из перспективе земаља Балкана, сада је већ сасвим јасно да ЕУ више није „пут без алтернативе“. Алтернатива постоји и појављује се управо у тренутку када обећање заједничког европског напретка и мирног развоја бива обесмишљено одлукама самих европских елита. Идеолошки острашћена и стратешки кратковида, Европа губи своје раније предности те почиње да се суочава са системским проблемима који, гомилани и игнорисани деценијама, сада захтјевају рјешење.
Три деценије проведене у геополитичким оквирима евроатлантизма те под економским нормама неолиберализма су уназадиле државе Балканскога полуострва у погледу њихових привредних резултата, демографских потенцијала, степена државнога суверенитета и уопште довеле у питање њихову одрживост на дужи временски рок. Истовремено, није недостајало покушаја друштвеног инжињеринга којим се, у суштини, покушава уништити аутохтони народни идентитет и облици његовога испољавања.
Све јаснији знакови бриселске самовоље, тоталитарне тенденције европске бирократије заједно са промовисањем дојучерашњих девијантности доводе у питање сам опстанак Уније те стварају простор за расправу о смислености, уопште, чланства у ЕУ каква је она данас.
Без обзира да ли сами Европљани прихватали то или не, евроазијске интеграције се појављују као опција путем којих Европа може изнаћи рјешење за сопствене проблеме. Ослоњеност европских престоница на Америку је пролазнога карактера. САД су поморска сила која ће се неминовно повући са европског простора када трошкови присуства превазиђу његове геополитичке користи. Истовремено, Сједињене Државе су савремена империја чије слабљење и замор се већ сада уочава.
У свијету који од хегемонистичког система постепено прелази ка мултиполарности, плодове дате транзиције ће убирати они који се на вријеме прилагоде надолазећим промјенама, што се као задатак поставља пред српску политичку елиту. Европа, и Запад уопштено, данас имају веома мало да понуде од суштинског значаја те као такви не могу ни представљати узор за развој колектива и појединца. На путу ка мултиполарности, ми немамо луксуз одабирања странпутице која би нас коштала још једнога вијека.