На преласку из једне у другу календарску годину, обично сагледавамо шта је успјешно реализовано, шта преносимо у наредну годину и шта генерално стоји пред нама у тих 12 нових мјесеци. Када говоримо о колективима, народима, нацијама и државама ту су ствари мало комплексније јер много елемената мора да се узме у обзир. Говорећи о нашој отаџбини Републици Српској, као заштитинику српског конститутивног народа и њених грађана унутар међународно-правне дејтонске структуре, она не може а да не дијели изазове са којима се сусрећу Срби западно од ријеке Дрине, тај народа који није треба да постоји.
Како је јако проницљиво и тачно констатовано, Босна припада ономе ко је за њу страдао на турском колцу и аустријском конопцу. Прва и друга Југославија су поништиле ту историјску истину својим наднационалним и интернационалим агендама. Управо то напуштање српске идеје је омогућило да око два милиона Срба, углавном западно од ријеке Дрине – у пронацистичкој НДХ – буду одређени за потпуно уништење. Њемачка, италијанска и подршка других међународних субјеката и актера довела је до тога да између 1,1 и 1,3 милона Срба постане жртвама геноцидних радњи, насилног протјеривања и асимилације те физичког уништења, односно геноцида. Руководство друге Југославије је све чинило да на унутрашњој и међународној сцени овај план и његова реализација – уништење око два милона Срба у НДХ – не буде квалификовани као геноцид.
Упркос свему томе, Срби на жалост поново постају кљусе на којем треба да јаше југословенски комунизам али и интерес великих играча. Падом Берлинског зида пада и друга Југославија а Срби постају главна тема на менију најмоћнијих глобалних центара моћи и њихових регионалних послушника. Стари јахач је одавно мртав али његов окот разних облика и интереса и даље требају исто кљусе.
У другој половини 1995. у највећем дијелу некадашње територије НДХ српско питање бива коначно ријешено. Срби су сведени на 1-2% становништва. Хитлер и Павелић су коначно задовољни. Међутим, да ли су у потпуности задовољни? Остало је нешто што нико није очекивао. Нешто што је 09. јанура 1992. формирано од стране легитимно изабраних народних посланика СРБиХ из реда српског народа. То што је основано у свим својим оснивачким документима констатује колективно искуство и трауму Генодица над Србима у НДХ. Из тог колективног искуства и трансгенерацијске трауме је настала и створена Република Српска! Још веће чудо јесте да је одбрањена током Одбрамено-отаџбинског рата јер тек данас разумијемо да смо били сами – Бог на небу и ми. Козирјев, шеф тадашње руске дипломатије је, желећи да угоди САД и НАТО, радио директно против нас. Шта смо тек могли очекивати од званичника других држава. Још нисмо свјесни величине и хероизма сваког нашег човјека, мушкарца, жене па и дјеце у одређеним случајевима. Како Срба, тако и значајног броја наших суграђана разних вјера и националности
Народ који није требао да постоји и који је преживио турски колац, аустријски конопац, први и други југословенски пројекат, Геноцид над Србима у НДХ, НАТО преузимање контроле над територијом друге Југославије ради ширења на исток и удара на Русију – који је био директно укључена страна у рату што је укључивало и бомбардовање наших положаја и директну подрушку на терену својим послушницима – тај народ је створио и одбранио своје мјесто за живот, Републику Српску.
Ребулика Српска је резултат библијске борбе Давида и Голијата, борбе, жртве и херојства народа који није требао да постоји!
Тај народ који није требао да постоји је добио кроз Међународни оквирни споразум за мир у Дејтону и Паризу, за Републику Српску, заједно са ФБиХ, међународно признање као државноправни субјект са широким надлежностима, који је свој суверенитет унио и дјелимично пренио на новостворену БиХ. Анексом IV, који има двоструки карактер међународног уговора и Устава БиХ, гарантована је аутономија ентитета као и претпоставка надлежности у корист ентитета. Ниједна промјена надлежности ентитета или уставне структуре БиХ није могућа без њихове сагласности, јер би то представљало грубо кршење овог међународног мировног уговора верификованог резолуцијом 1031 Савјета Безбиједности УН.
Тако је и 9. јануар, дан када је настала Република Српска истовремено и њена крсна слава. Овај, један од кључних елемената културног идентитета Срба као конститутивног народа и Српске као његовог гаранта постојања јесте и темељ историјског и политичког континуитета Срба на овим просторима. Наиме, краљ Стефан Твртко Котроманић је крунисавши се круном Немањића у манастиру Милешава над моштима светог Саве, од својих предака преузео и светог архиђакона и првомученика Стефана као заштитника државе и љиљане као симбол крста и чистоте пресвете Богородице. Наравно, своју породичну крсну славу, светог Григорија чудотворца, није напустио.
Универзална декларација о људским правима, Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Европска конвенција о људским правима те Оквирни споразум за мир у БиХ нам омогућавају и обезбјеђују право да прослављамо Светог Стефана као крсну славу Републике Српске јер је то кључни дио нашег културног идентитета и ми ћемо то право практиковати сигурно!
Година која долази израста из претходних, и доноси нам нове радости, пријатељства, чланове породице, прилике али и изазове. Доноси нам Живот. Стара мудрост говори кроз питање, колико милона и милијарди желиш да добијеш али да даш своје буђење наредног дана. Колико кошта наредни дан живота а камо ли година. Врхунски професионалци у било којем аспекту живота, од спорта до науке, знају да уколико нема изазова у којима морамо превазилазити себе, онда нема ни узрастања и напредовања. Сфера комфора је углавном сфера духовне, душевне и физичке атрофије и пропадања. Ове године нас срећом чекају нови изазови, али свјесни смо чињенице да смо припадници народа који није требао да постоји и да је наш живот и живот наше дјеце, њихов напредак и напредак институционалног гаранта нашег постојања, Републике Српске, највећа освета свакој деструкцији и злу.
Коријен нашег идентитета јесте у историјском ходу српског народа али и у будућности, у личном сусрету сваког од нас са Милошем, Лазаром, Твртком, Душаном, Савом и Стефаном, но и са свима који су дали живот за Републику Српску, за живот оних који нису требали да постоје а данас својим постојањем прослављају Живот!
9. јануар и свети архиђакон и првомученик Стефан, Дан и крсна слава Републике Српске су темељ нашег идентитета и мост који спаја нашу прошлост и нашу будућност!