Oд почетка прокси рата у Украјини, ситуација све више подсјећа на случај генерала Фридриха Паулуса. Као што нам је познато, Паулус је био угледни штабни генерал Вермахта који је учествовао у разради плана напада на СССР кодног назива „Барбароса“ али и командант 6. армије Вермахта која је требала да заузме Стаљинград и фактички отвори простор за коначан улазак Хитлерових снага у дубину совјетске територије и њено потпуно освајање. Из историје знамо да је након почетних успјеха нациста, након муњевитог контранапада совјетских снага, ловац постао ловина те се генерал Паулус са стотинама хиљада својих промрзлих војника нашао у окружењу. Узалудне су биле молбе и апели ген. Паулуса драгом фиреру да се трупе 6. армије спасу пробојем или предајом. Вољени вођа, опијен јаловом гордошћу и властитом пропагандом – пошто тада Гебелс јавно мњење држи у ружичастом медијском облаку унутар којег је све у најбољем реду, гдје су успјеси на источном фронту свакодневни – одлучује да у потпуности жртвује стотине хиљада живота својих сународника у Стаљинграду. У том циљу Хитлер чак унапријеђује генерала Паулуса у чин фелдмаршала водећи се логиком да се нити један фелдмаршал никада није предао већ само евентуално извршио самоубиство. На срећу, у одсудном тренутку егзистенцијалне агоније, сада већ фелмаршал, Фридрих Паулус постаје свјестан чињенице да је он хришћанин те да не може и не жели извршити самоубиство, односно вољу свог вољеног вође којег је до тада слијепо слушао. Он се предаје совјетској војсци и тако спасава себе и остатке остатака своје 6. армије.

Како тада тако и данас глобалистичке окултне елите опијене заблудом самообожења гурају Европу, али и друге регионе, у комплетну пропаст. Намеће се велико питање да ли је, не само Украјина или Њемачка већ сама Европа данас у одређеној мјери трагични генерал Паулус? Лидери многих држава и државица у Европи отворено и без икаквих кочница јавно гурају Европу у рат који може имати и нуклеарни епилог. Неки од њих инстистирају да Европа мора наставити финансирати и ескалирати ратне операције у посредном рату у Украјини чак и ако САД под Трамповом администрацијом одустане од истога. Глобалистичке елите присутне у Европи на националним и ЕУ нивоу већ психолошки припремају несрећно становништво на мања социјална издвајања, да осигурају све важне потрепштине за 72 сата јер зли аутократа може сваког тренутка да их нападне. Наравно, системским подизањем атмосфере страха до границе панике, становници европских земаља ће се много мање питати шта се дешава са њиховим националним економијама и зашто им је стандард све нижи. Као и у случају генерала Паулуса, добиће похвале што се жртвују ради очувања вриједности и тековина које су у међувремену, захваљујући медијској цензури, постали ментални кавез тог истог становништва.

Реалност је међутим да њемачка привреда која већ пуца по шавовима – због недостатка јефтиних енергената из Русије и житарица из Украјине те смањења извоза својих производа,  што је кључно за њен економски напредак – тек може ући у веома озбиљне проблеме уколико новоизабрани предсједник САД, Доналд Трамп, реализује своје најаве о пооштравању царинских стопа за њемачке и европске прозводе. Њемачка као пројектовани економски мотор Европе би, уколико настави у правцу радикализације и ескалације посредног рата у Украјини, ускоро могла у тој страшној људској и словенској трагедији добити огледало своје могуће будућности. Идеолошка и свака друга заслијепљеност може на жалост поново да одведе Европу, па и наш регион, у озбиљну катастрофу.

Када су Балкан, БиХ и Република Српска у питању, исте структуре и идеологије и овдје крше све норме међународног права и дјелују крајње деструктивно. Дејтонски мировни споразум који има верификацију Уједињених нација већ деценијама урушавају и тако поново стварају предуслове за различите степене нестабилности. Водеће и најутицајније западне државе у ПИК-у су преко ове неформалне групе извршиле својеврсну окупацију БиХ. На овај начин, ове чланице ПИК-а су неовлаштено преузеле мандат и ингеренције Савјета безбједности УН-а те дезавуисале многе анексе Дејтонског мировног споразума. Сваки од ових анекса има статус међународног мировног споразума, па тако и анекси 4 и 10 који нису могли бити договарани, усаглашавани и усвојени без кључне улоге два ентитета који су као тада сукобљене стране договорили услове формирања БиХ.

У том смислу и Анекс 4 који је међународни мировни споразум, те има функцију Устава БиХ, је преговаран, усаглашаван и договорен од стране делегација Републике Српске и ФБиХ. То јасно имплицира да су ова два ентитета и ниво БиХ надлежни за тумачење овог Анекса као и, на примјер, Анекса 10 који дефинише улогу Високог представника. Сходно специфичности статуса Устава БиХ, тј. чињеници да је он међународни споразум са функцијом устава чији тумачи су ентитети и њихови представници у заједничим органима, Уставни суд БиХ, у контексту Анекса 4 као међународног уговора, има специфичну и другачију улогу у односу на уставне судове у државама које су своје уставе оформиле самостално.

Ова улога захтијева од датога суда да се придржава принципа и слова Дејтонског споразума, узимајући у обзир легитимно право ентитета на учешће у тумачењу и заштити њихових уставних права. Тиме се обезбјеђује не само правна већ и политичка равнотежа и стабилност која је од суштинског значаја за одржавање мира и функционисање БиХ у складу са Дејтонским мировним споразумом који је зауставио рат и осигурао мир већ замало 30 година.

Међутим, најутицајније западне земље ПИК-а, кроз политичку окупацију БиХ преко свог оперативца – њемачког дипломате К. Шмита, који дјелује без мандата Савјета Безбједности УН – насилно и кршећи међународни мировни споразум отимају Републици Српској њен преговарачки капацитет и право на тумачење, конкретно Анекса 4, иако га је њена делегација у преговорима са ФБиХ испреговарала и договорила. Истовремено у међународној јавности се крију све ове чињенице и презентује се наратив да предсједник Републике Српске и њене институције не поштују Уставни суд БиХ те да дестабилизују БиХ. Скрива се да институција Предсједника Републике Српске има уставну обавезу, како према Анексу 4 тако и Дејтонском мировном споразуму, да чува оно што је испреговарано и договорено у Дејтону а верификовано у Паризу.

Руководство Републике Српске је све ове године под огромним притисцима, ударима и нелегалним санкцијама због тога што брани и штити Дејтонски мировни споразум у чијем је дефинисању најдиректније учествовала и самим тим је њен чувар и тумач. Оваква политика дугорочно свједочи да је Република Српска и њено руководство у првим редовима борбе за очување међународног права и цивилизације против деструктивних снага антицивилизације, првенствено захваљујући и свијести о сопственом идентитету!

Међутим, оно што ипак у контексту свега реченог фигурише јесте кључно питање да ли ће се, ако је она данас генерал а можда ускоро и фелдмаршал Паулус, Европа у својој будућој агонији ипак сјетити да је Хришћанин?