Тек завршена 2024. човјечанству је донијела изразите изазове на свим пољима, те се може рећи да је била окарактерисана глобалном нестабилношћу. Док је пажња шире јавности интензивно била усмјеравана на Русију и специјалну војну операцију у Украјини, праћену учесталим паничним изјавама о претњи нуклеарног сукоба, дешавали су се својеврсни геополитички тектонски поремећаји, недовољно медијски пропраћени, који суштински преобликују нашу реалност. Када у цјелокупном таквом контексту посматрамо поступке највиших представника власти држава Европске уније, али и ЕУ као цјелине, а посебно актуелне Бајденове админстрације, полагање наде у пројављивање државничке мудрости, нажалост није наишло на своје утемељење. Званични Брисел, подређен интересима Сједињених Држава својевољно је изабрао пут који води ка ескалацији и радикализацији прилика, али и погубном сценарију за сопствену економску и политичку стабилност, те у крајњем и за свој опстанак.
У контексту таквих околности евидентни су процеси који увелико трасирају нове парадигме са директним утицајем на промјене у међународном поретку са све израженијим обрисима мултиполарности. Актуелни изазови и динамика у свијету примарни су подстицај трансформације глобалне парадигме моћи кроз преплитање политичких, економских, технолошких и друштвених фактора. Побједа Доналда Трампа на предсједничким изборима изазвала је веома изражене глобалне реакције и спекулације о будућем смјеру америчке спољне политике и развоју прилика у свијету, посебно у свијетлу Трампових изјава о потреби преиспитивања ефективности и сврсисходности НАТО-а, односа са Европом, приступа питању Украјине, присвајања Панамског канала, преименовања Мексичког залива, присаједињења Канаде и Гренладна, и сл. Негативне реакције унутар Европске уније су нескривене и указују на потенцијал будуће конфронтације, што само по себи доводи у питање прокламовано евроатлантско јединство.
Посматрајући односе актера на глобалном плану, Кина се све израженије намеће као кључни фактор, не само у економском већ и у војном и технолошком смислу. За 30 година, Кина се позиционирала на сами свјетски врх, чиме је довела у питање индустријску производњу Сједињених Држава, али и угрозила њену глобалну доминацију. Без обзира на америчку политику обуздавања Кине, иницијатива „Појас и пут“ све израженије постаје симбол кинеског утицаја кроз инвестиције, трговину и кредитне аранжмане широм света, превасходно у Африци, Азији, али и у Европи и Латинској Америци. Препознајући све присутнији кинески утицај, Америка је и повећала притисак на ЕУ да смањи економску зависност од Кине и прихвати више америчких производа, укључујући течни природни гас.
Доминантна трговинска позиција Кине у последњим годинама, као и њен нагли технолошки развој у области вештачке интелигенције и чипова, представљају срж сукобљавања на релацији Сједињене Државе (Запад) – Кина, посебно узимајући у обзир да и САД и Кина улажу огромне ресурсе у развој вештачке интелигенције, користећи је у војне, економске и политичке сврхе ради стратешке превласти. Тврдње по којима је Америци управо Кина примарни глобални ривал недвосмислено илуструје и званично образложење приједлога америчког буџета за фискалну 2025. годину у документу под називом „Буџет предсједника се суочава са глобалним изазовима и брани демократију“ који је сачинила Бјела кућа и у којем се посебно апострофира и јасно наводи: „Под вођством предсједника, администрација наставља да се фокусира на стратешку конкуренцију нације са Народном Републиком Кином и на промоцију америчке конкурентности широм свијета“.
Са друге стране, Русија, иако се због сукоба у Украјини практично налази у конфронтацији са цјелокупним колективним Западом, економски се консолидовала и показује изузетно високу индустријску активност. Од почетка СВО – централног геополитичког догађаја – у Украјини 2022. године Русија је подстакла трансформацију глобалне безбједносне архитектуре, обесмишљавањем дотадашњег геополитичког статуса кво. Промјена околности на глобалном плану, узрокованих уведеним санкцијама од стране колективног Запада, подстакла је Москву да се преоријентише на сарадњу и трговину ка азијским земљама, примарно са Кином и Индијом.
Све израженији моментум који Русија и Кина пројављују појединачно, манифестују се на глобалном плану њиховим заједничким синергичним дјеловањем кроз савезе, попут БРИКС-а који се наметнуо као незаобилазан фактор са израженим потенцијалом за преобликовање свијета кроз креирање алтернативе и уједно смањења зависности од западних институција попут ММФ-а и Свјетске банке. Таквим дјеловањем допринијело се томе да се центар свјетске економије помјера ка истоку. БРИКС проширује утицај промовишући дедоларизацију и економску сарадњу ван западних институција, ширећи се на земље попут Саудијске Арабије, Етиопије, Ирана и Индонезије, креирајући тиме изазов за доминацију Запада у глобалним финансијама и дипломатији.
Пандемија КОВИД-19 и конфликти који су услиједили потом, довели су до фрагментације глобалних ланаца снабдијевања, јачања регионалних економских блокова, те одбацивања принципа глобализације.
Услијед наглог технолошког развоја, али и климатских појава, увећала се и потреба за енергентима и ријетким рудама, што је подстакло глобално такмичење између држава у погледу контроле над природним ресурсима. У том контексту се могу посматрати и учестале Трампове изјаве у вези са присаједињењем Канаде и Гренланда, јер управо Арктик постаје нови геополитички фронт, отварају се нове поморске руте и чине доступним нови извори енергије, руда и минерала.
А гдје је Европа у свему томе?
У овим процесима Европска унија се не јавља као субјекат, већ као објекат токова који профилишу нову парадигму свјетског поретка. Међутим, то не спрјечава технократски апарат у Бриселу да истрајава у својим намјерама, те да повлачи потезе којима штети превасходно себи. Прекид снабдијевања руским гасом приморао је Европу да се окрене другим изворима, укључујући Норвешку и САД, што је условило повећање трошкова енергије и пораст инфлације, која је присутна у читавој еврозони. Уочени пораст банкрота великих и малих предузећа у Њемачкој посљедица је енергетске кризе, раста трошкова производње и губитка конкурентности на глобалном тржишту. Ова криза има негативан ефекат на читаву ЕУ, јер је Њемачка њен економски мотор.
Посљедице по Европу су већ видљиве. Проблеми њемачке индустрије ослабили су унутрашњу кохезију у ЕУ те подстакли пораст евроскептицизма. У другој половини 2024. године, владе две највеће чланице ЕУ Француске и Њемачке суочиле су се са политичким кризама које су довеле до њиховог пада, што је подстакло забринутост за стабилност Уније. Везивање судбине Европе за Америку илуструје и податак да су САД од прошле године главни трговински партнер Европске уније. Инфериорни положај европске економије додатно је погоршао и амерички Закон о смањењу инфлације (Inflation reduction Act) из 2022. године јер подстиче релокацију европских компанија у Сједињене Државе. Закон је осмишљен да подстакне домаће инвестиције у обновљиве изворе енергије, смањи емисије угљен-диоксида и промовише производњу зелених технологија. Иако је Трамп у предизборној кампањи критиковао политику својих претходника у области енергетике и сам Закон о смањењу инфлације, у међувремену је кориговао свој став вероватно под утицајем Илона Маска, те је за очекивати да ће ИРА остати на снази уз евентуалне корекције.
Раст популарности деснo оријентисаних политичких опција и све израженији евроскептицизам унутар ЕУ, указује на незадовољство економском ситуацијом, миграцијама и ратом у Украјини. Овај тренд је поред Њемачке посебно уочљив у земљама попут Аустрије, Италије, Шведске, Француске, Мађарске и Словачке.
И поред озбиљних привредних и економских изазова са којим се Европска унија суочава, који подривају темеље снаге блока, те политичку и социјално – економску стабилност, све израженије су иницијативе унутар ЕУ у погледу њене милитаризације, правдајући то руском пријетњом. Међутим, губи се из вида да престанак хладноратовске логике, није означио само смањење војних потенцијала, већ је представљао и раскид са начином поимања свијета и приступа одбрани, како унутар војске, тако и унутар државног апарата. Амерички неолиберални идеолошки концепт који је пренесен у Европу у потпуности је за три деценије промјенио однос Европљана ка сопственим фундаменталним вриједностима. Данас, када је ЕУ у економским изазовима, без приступа сировинској бази и суочена са ефектима деиндустријализације, пробелматиком миграција, падом наталитета, технолошком инфериорношћу, актуелна генерација политичара, службеника у државним апаратима и у бриселском конгломерату себично је заокупљена својом самобитношћу.
Аналогно томе, и европски војни командни кадар је у дисконтинуитету са поимањем своје улоге, те лишен знања која су стицана и развијана у пракси кроз многе епохе. Другим ријечима, официри, службеници, политичари који су своју улогу у потпуности подређивали потребама сопствене државе, радили на развоју државних капацитета, законом природе већ одавно су ван система, док они који су их у међувремену замјенили, због доктринарних измјена, једноставно нису имали прилику да стасавају кроз планирање и успостављање бројних и бројчано великих војних формација. Тиме им је ускраћено професионално искуство и знање за планирање и извођење сложених операција високог интензитета, док је стечено знање суштински ирелевантно за потребе реализације сопствених прокламованих намјера.
Актуелна динамика многобројних паралелних, глобалних и регионалних, процеса указује на изражену нестабилност услед промјене свјетског поретка.
Српска, у контексту дејтонске Босне и Херцеговине чији суверенитет је ограничен због израженог међународног интервенционизма, има и додатни разлог да институционалним капацитетима прати свјетска кретања и врши њихову анализу, зарад адекватног прилагођавања развоју међународних прилика, а све са стратешким циљем остваривања претпоставки даљег развоја и напретка.