Суд Босне и Херцеговине је пропустио последњу процесну могућност да се прогласи ненадлежним и одбаци поступак који се води против предсједника Републике Српске и директора Службеног гласника Републике Српске. Овим је Суд Босне и Херцеговине потврдио да наставља са преседанском праксом која угрожава уставни поредак Републике Српске, а тиме и Дејтонски мировни споразум. Република Српска је до сада поступала уздржано у циљу очувања стабилности у БиХ и региону, али наставак поступка и неизбјежна пресуда – каква год била – приморавају Републику Српску да предузме мјере самоодбране.

Без обзира на исход пресуде, већ сама чињеница да Суд Босне и Херцеговине наставља поступак представља грубо кршење Дејтонског мировног споразума и покушај централизације правног система БиХ, што има сљедеће посљедице:

Правни преседан да закони (све кад би били легални) Босне и Херцеговине имају већу снагу од Устава Републике Српске – ово је директно супротно Анексу 4 Дејтонског споразума (Уставу БиХ), који јасно дефинише да су ентитети носиоци изворних надлежности.

Одузимање суверенитета институцијама Републике Српске – ако се институције Републике Српске (они који су носиоци тих позиција) могу кривично гонити за спровођење својих уставних обавеза, то значи да оне више немају стварну аутономију у одлучивању.

Потпуна правосудна контрола БиХ нивоа над институцијама Републике Српске – након ове пресуде, било која одлука Народне скупштине Републике Српске могла би бити суспендована и поништена судским путем, чиме српски народ у БиХ губи стварну политичку моћ и конститутивну позицију.

С обзиром на чињеницу да је Суд Босне и Херцеговине наставио поступак и тиме фактички оспорио уставну аутономију Републике Српске као стране уговорнице, институције Републике Српске су обавезне да предузму конкретне мјере ради заштите свог статуса у оквиру Дејтонског поретка и права српског конститутивног народа.

Народна скупштина Републике Српске, Влада, Министарство правде али и Уставни суд Републике Српске очигледно имају обавезу да предузму све неопходне кораке и мјере замозаштите српског конститутивног народа, свих грађана Српске, ентитета и Дејтонског мировног споразума.

У том контексту, неопходно је поново обавијестити све релевантне међународне субјекте о критичној угрожености Дејтонског мировног споразума и резултата који су постигнути његовим потписивањем. Очигледно је да се намеће и неопходност (одређеног степена) повлачења из заједничких институција на нивоу БиХ али и референдума.

Република српска има међународноправни основ и обавезу за овакве мјере, између осталог и у разним документима Уједињених нација, у Бечкој конвенцији о праву међународних уговора, у самом Дејтонском мировном споразуму (и у Анексу 4) те другим међународним актима и праксама.

Одбијањем да се прогласи ненадлежним приликом изношења завршне ријечи и наставком поступка против предсједника Републике Српске и директора Службеног гласника Републике Српске, Суд Босне и Херцеговине је нанио правну и политичку штету Дејтонском мировном споразуму, Републици Српској и српском конститутивном народу у БиХ.

Република Српска нема избор осим да предузме конкретне мјере самоодбране.

Република Српска има правну и политичку обавезу да дјелује ОДМАХ ради заштите свог статуса, српског конститутивног народа и међународног поретка успостављеног Дејтонским мировним споразумом.

Душан Павловић, директор Центра за друштвено-политичка истраживања Републике Српске