Центар за друштвено-политичка истраживања Републике Српске у протеклом периоду је указивао на неке од штетних облика дјеловања по Републику Српску и српски народ у цјелини, а који углавном имају коријене у одређеним интересима политичког Запада.
У времену које карактеришу глобални феномени, оличени у процесу интензивне прекомпозиције снага на глобалном плану, уочава се и то да је регион Балкана поново у одређеној мјери у фокусу међународне пажње и активности. Република Српска, у свом постдејтонском периоду, суочена је са сталним координисаним настојањима умањења надлежности те развлашћивања од стране политичког Сарајава и одређених западних земаља, што као свој логичан исход има потпуно поништавање њених институционалних капацитета, те коначну територијално-административну дезинтеграцију. Послиједњи у низу таквих потеза уочава се у монтираном судском процесу против предсједника Републике Српске и в.д. директора Службеног гласника, покренутом на основу одлука њемачког дипломате Кристијана Шмита.
Наведено поступање према Републици Српској, њеним институцијама и изабраним политичким представницима нажалост није издвојен случај, већ је то дио ширег сценарија. Изазивање нереда у данима након избора у Србији, те покушаји уношења раздора између српског народа у Србији и Републици Српској, путем оптужби без аргумената, те злонамјерном категоризацијом „прекодринских Срба“ као фактора нестабилности, илустративни су примјери претходне тврдње.
Такве тезе су синхронизовано почеле да се појављаују у наративу појединих опозиционих политичких субјеката, но и страних медија те званичника унутар Европске Уније. Ове тврдње су истовремено пратили и непотврђени наводи о 40.000 гласача из Републике Српске, као и других дијелова Србије који су организовани за потребе изборног инжењеринга у Београду. Иако је било организованих бирача из других крајева, циљано изазвана хистерија о гласачима из Републике Српске који су имали право гласа на изборима у Србији, је масовно коришћена од штампе, како у Србији, тако и у Западној Европи, а посебно Немачкој и Великој Британији. Све ово је праћено, на друштвеним мрежама и појединим медијима, аутошовинистичким изливима мржње једног броја актера према гласачима из Републике Српске који су имали право гласа на изборима у Србији. Оваквом понашању су се придружили и одређени опозициони политичари и активисти у Србији, настављајући јавно да нападају грађане Републике Српске због гласања у Београду.
С обзиром да су Срби из Републике Српске и БиХ, од стране одређених политичких актера у Србији, препознати као „проблематичан“ чинилац ових избора, неопходно је овим наративима и неаргументованим наводима супротставити статистичку реалност. Наиме, према подацима Комесаријата за избјеглице и миграције Републике Србије, а закључно са 2022. годином, 179302 грађана БиХ имају двојно држављанство Србије и БиХ.
Изборним законом Републике Србије се наводи да на изборима могу гласати само оне особе које имају пријављено пребивалиште у Републици Србији. Из овога произилази да све оне особе које имају држављанство и пасош Републике Србије не могу гласати, осим ако не посједују и пребивалиште, односно личну карту Србије. Према подацима који су службено изношени у јавност, близу 20 000 грађана Републике Српске има лична документа и пребивалиште у Србији.
На простору читаве БиХ и Републике Српске за изборе у Србији је било предвиђено 19 бирачких мјеста са укупно 13 274 пријављених бирача. Од овога броја, 11 312 особа је гласало на поменутим изборима. У Бијељини која се, географски посматрано, налази у близини Београда, особе са правом гласа су се пријавиле и гласале у самој Бијељини. На бирачком мјесту бр. 14 Основна школа „Вук Караџић“ је било 1099 пријављених, а гласало 973 грађана, док је на бирачком мјесту бр. 13, такође у Основној школи „Вук Караџић“, било 1017 пријављених, а гласало је 855 грађана. Ово је занимљив показатељ.
Након свих калкулација и анализа долазимо до податка да је нешто испод 7000 бирача из Републике Српске остало непријављено за гласање на бирачким мјестима у БиХ и да су као такви могли потенцијално да гласају у градовима широм Србије у зависности гдје имају пријављено пребивалиште.
Чак и под хипотетичком претпоставком да је скоро свих 7000 наведених особа који нису били уписани за гласање на бирачким мјестима у БиХ, имало пребивалиште у Београду, те да су хипотетички сви гласали за једну политичку опцију, то изности 0,18% гласова на републичком нивоу, што је испод нивоа од 0,24% који је имала листа Чедомира Јовановића, односно 0,80% на локалном нивоу града Београда, што је у пола мање од процента који је имала листа Саше Радуловића и Бориса Тадића од 1,56%.
Сходно наведеном, утицај гласача из Републике Српске које су гласали на изборима у Србији на крајњи исход избора, када се упореди са гласовима из саме Србије, је без икаквог фактичког значаја. Резултати избора у Србији јесу, на посљетку, искључиво воља бирача из саме Србије.
На дан избора неколико хиљада грађана Републике Српске је несумњиво лично гласало у Београду. Такође је несумњиво да је овај број вишеструко мањи од 40 000 који се користи у овој малициозној кампањи. Истовремено, поставља се питање због чега је заиста проблем то што су Срби из Републике Српске, који задовољавају законом предвиђене услове, гласали у самој Србији? Као и остатак Српства, српско становништво у Републици Српској, Србију доживљава као своју политичку матицу и према њој гаји како љубав тако и осјећај дужности. Злоупотреба тог и таквог односа према Србији и крајње деградирајући став о том односу, служе искључиво пројектима стварања нових унутрашњих подијела унутар српског народа, а према границама које је успоставио непријатељ.
Епизода са изборима у Србији јасно илуструје да се притисак на Србију и Србе покушава остварити и путем покушаја фрагментације колективне српске политичке сцене и националног ткива. Западне земље, које су се својевољно профилисале као геополитички противници српског народа, осјећају растући притисак свијета који се креће ка мултиполарности. Украјина, Палестина и Тајван се појављују као сукоби у којима тријумф политичког Запада није загарантован, напротив, у некима од њих све његове слабости су јасно изложене у погледу свјетске јавности. Проблеми деиндустријализације Европе, демографског назадовања, масовних миграција, унутрашњих идеолошких сукоба, те све израженијих карактеристика тоталитаризма само се надовезују на оне раније истакнуте. Простор који насељава српски народ се појављује као могућност гдје се још увијек може постићи побједа западног хегемона, и то наравно на штету интереса самих Срба.
Да би се дата побједа постигла неопходно је, између осталог, и наметнути Кристијана Шмита као високог представника те потпуно обесмислити постојање Републике Српске. Управо у том контексту можемо посматрати и ове усмјерене нападе на гласаче из Републике Српске са очигледним преувеличавањем њиховог утицаја на коначан резултат. На простору Црне Горе неопходно је онемогућити било какав значајнији облик политичког испољавања српских интереса док се Србија мора принудити на прихватање независности самопроглашеног Косова.
Насупрот медијским и политичким наративима супростављених центара моћи који покушавају да Србима импутирају у свијест сужену слику реалности, истинска реалност свједочи да Кристијан Шмит није високи представник и да покушај наметања колонијалног намјесника и управе не може бити прихваћен. Историјска и политичка реалност формира српску перспективу и став који се огледају у неколико кључних чињеница.
Да Дејтонски мировни споразум мора бити сачуван као гарант мира и стабилности.
Да је Косово и Метохија саставни и неотуђиви дио Републике Србије.
Да је српски народ у Црној Гори незамјењив фактор одлучивања о томе ко ће сачињавати управни и административни апарат државе.
Да не постоје босански Срби, црногорски Срби, косовски Срби, србијански Срби и њима сличне категорије.
Да постоје само Срби, припадници истог народа без обзира на то гдје се они налазили, на њихову деноминацију као и на вјештачке границе које су успоставили непријатељи.
Сходно свему наведеном, стварање и подстицање нових вјештачких подјела у српском народу не може бити посматрано другачије него као испољавање малигног аутошовинизма на унутрашњем плану, док се у контексту реалполитичких и геополитичких односа дато понашање мора разумјети или као дилетантизам аматера, или пак као поданички менталитет и рајинска послушност страним геополитичким интересима.