Суочена са растом сопствене безначајности на глобалној равни, савремена Европа – оличена у Европској унији – своју све израженију агресивност поново усмјерава ка Русији. Као и прије осамдесет година, континентом кружи једна ријеч. Рат. Не било какав рат већ рат против Русије. Та злослутна и суманута опсесија европских елита изнова походи европске престонице, неке више, неке мање.

Различити аналитички центри, интелектуалци, политичари, званичници – сви позивају да се Европа изнова наоружа, чак и науштрб образовања, социјалне бриге или економије. Европа поново звецка оружјем, но Европа је давно престала да буде оно што је била прије стотину година. Самоизазвано демографско, економско, геополитичко и културно пропадање учинило је европске државе објектом у односима великих сила. Свега недостаје, сем арогантности, која и даље почива на извитопереној дихотомији западнога натчовјека и источнога нечовјека.

Ратохушкачки наратив прати опсежна и организована ревизија историје путем које се постепено кривица Њемачке и других западних држава за два свјетска рата – који су однијели десетине милиона живота – пребацује на народе попут Руса и Срба, који су и поред поднесених жртава изашли као побједници. Као некада у социјалистичкој Југославији и СССР-у, европски пројекат гради новога европског човјека, европско „братство и јединство” на промоцији, а како другачије, западноевропских „вриједности” и негацији словенских стратишта.

То је Европа у којој је добродошао нови хрватски Закон о гробљима, који директно завршава процес физичкога уништења, асимилације и протјеривања Срба из Крајине формулисан прије више од стотину година. Срби су били непожељни живи. Сада су непожељни и мртви. Политика тихог етничког чишћења српске популације са Космета и у Федерацији БиХ не наилази на осуду. Зашто би? Нови (западно)европски човјек нема времена за историју, тамо су све његове грешке, он у прогресивном заносу жели у будућност, иако је објективно нема.

Ранији пројекти европског уједињења завршавали су походом ка Москви. Можда је то и судбина ЕУ. Истовремено, ранији пројекти европског уједињења су нестајали при походу на Москву. У новом односу снага и условима кориштења савремених оружаних система, упитно је да ли би Европа преживила још један рат са Русијом.

Тренутна криза унутар БиХ, произведена од стране Кристијана Шмита, као представника колективног Запада, само је одраз у малом опште европске политичке кризе у којој би запад континента изнова, и уз помоћ локалних компрадорских елита, да колонизује земље Источне Европе потчинивши их тако идеологији и политикама бриселских структура. У сукобу између глобалиста и суверениста, Европом се проноси позив да се изнова маршира на Исток.

За све оне који заиста баштине тековине и трауме борбе против нацизма, присуство на Паради побједе 9. маја у Москви долази органски, природно. Као да се враћате кући. За јубиларну годишњицу тријумфа над нацистичком Њемачком и њеним бројним сателитима, Црвеним тргом ће марширати јединице руске армије и савремена средства ратовања. Заједно са њима, скривен оку и бескрајан, маршираће и Бесмртни пук сачињен од свих оних војника и цивила чији су животи уграђени у Велику побједу, од свих оних нација које у одсудном часу јесу стајале на правој страни историје, међу њима и нас, Срба.

Бити у Москви 9. маја је најмање политичка порука. Бити у Москви 9. маја јесте првенствено одавање почасти прецима и предавање завјета потомцима. Срби као политички субјекат остају заинтересовани за сарадњу са свима који препознају и узимају у обзир наше националне интересе. Присуство свечаној паради у Москви несумњив је показатељ да јасно знамо ко је показао вољу и интересовање за стварну сарадњу како са Београдом тако и са Бањалуком.