НАТО самит, који је одржан у Хагу крајем јуна, показао је да су наде у деескалацију остале неиспуњене. Штавише, умјесто преиспитивања досадашњег приступа, усвојен је курс даље конфронтације, убрзане милитаризације Европе и додатно потврђена досљедност у оштром тону према Русији, па чак и по цијену унутрашњих подјела у Европи, што потврђује да је европска политика од 2022. наставила да клизи ка опасној линији сукоба, без јасне стратегије изласка. Како је већ медијски пропраћено, на основу захтјева Вашингтона, централна одлука самита се односи на „историјски договорˮ  о подизању издвајања за војну потрошњу на 5% бруто домаћег производа (БДП) до 2035. године. Међутим, консензус је нарушен отвореним противљењем Шпаније, која је 5% БДП-а окарактерисала као неодржив за сопствену привреду, јер би то подразумијевало или драстично смањење социјалних издатака или драматично повећање пореза. Неспремност Шпаније да троши огромна средства на војне издатке указује на шире негативне импликације и уопште економску одрживост таквог милитаристичког курса.

У прилог томе, словеначки економиста Игор Јуришич, у анализи објављеној 24. јуна 2025. на словеначком порталу Morel.si, под насловом „Za izpolnjevanje zahtev zveze NATO nam bodo vzeli vsako šesto plačoˮ („Да бисмо испунили захтјеве НАТО-а, узеће нам сваку шесту платуˮ), представио је илустративну процjену фискалног оптерећења на примjеру Словеније. Према његовој анализи, Словенија са БДП-ом 67 милијарди евра у 2024. сада издваја око 1,35% БДП-а за одбрану, што износи 900 милиона евра годишње. Прелазак на 5% БДП-а значио би скок војног буџета на око 3,35 милијарди евра, дакле додатних 2,45 милијарди евра сваке године. Јуришич ово преводи у животни стандард грађана, те указује на то да би 828.000 запослених у Словенији морали ефективно плаћати замало 3.000 евра годишње више пореза, што је близу двије просјечне мјесечне плате (просјечна плата 1.526 евра), или, сликовито речено, „једна од шест зарада одлази на НАТО”. За радни вијек од 40 година, према анализи Јуришича, просјечан брачни пар издвојио би око 236.000 евра додатно за војску, што је еквивалентно цијени некретнине у Љубљани или у Марибору. Посматрајући са позиције укупности популације у Словенији, сваки би грађанин плаћао еквивалент 1.150 евра више годишње за наоружање, односно око 90.000 евра током просјечног животног вијека. Једини начини да се то финансира јесу: или подизање пореза на додату вриједност за 45% (што би ПДВ подигло и до 67%) или смањење пензија за око 37%. Закључак Јуришичеве анализе указује на то да би Словенци деценије рада провели отплаћујући НАТО обавезе, док би се добар дио новца одливао из земље произвођачима оружја у иностранству.

Сличан прорачун изнио је и хрватски публициста Андрија Кларић, у оквиру једне анализе објављене крајем јуна 2024, на порталу за културу комуникација Епоха, у којој указује на могуће фискалне посљедице за своју земљу. Он наводи да Хрватска сада троши око 1,7 милијарди евра годишње на одбрану, док би подизање на 5% БДП-а за војну намјену значило између 5,9 и 7,3 милијарде евра годишње – у зависности од раста укупног БДП-а – што би представљало додатних 4 до 5,6 милијарди евра сваке године. Иако ове цифре треба узети са резервом, Хрватској пријети опасност да се суочи са истим проблемима као Словенија, а то значи да би већина додатног новца отишла иностраним добављачима оружја. Другим ријечима, хрватски порески обвезници би финансирали туђу индустрију, док би код куће трпјели смањено улагање у здравство, школство или отплату дугова. Кларић закључује да повећање на 5% БДП-а није фискално одрживо нити стратешки оправдано за Хрватску.

Процјене из Словеније и Хрватске показују да нови наметнути стандарди суштински поништавају економске суверенитете мањих земаља ЕУ, везујући им буџете за војну потрошњу. Није случајно што су ове критике дошле баш из мањих држава, јер је управо њихов фискални простор скучен и сваки додатни издатак болно се одражава на животни стандард. И док веће земље ЕУ лакше апсорбују додатна издвајања на војну опрему, за економије попут словеначке или хрватске то значи одрицање од развојних политика и зависност од туђих технологија.

Европа на ратном курсу: мине, маневри, мобилизација

Поред економског оптерећења, све јасније се уочава и физичка припрема терена за потенцијални сукоб – мјере договорене на самиту недвосмислено трасирају пут ка милитаризацији европског пространства без преседана од Хладног рата. У ранијим текстовима осврнуо сам се на намјере појединих држава да изађу из Отавске конвенције о забрани противпјешадијских мина, а  ево већ сада свједочимо како Финска, Естонија, Летонија, Литванија и Пољска улазе у процедуру набавке и производње мина ради запречавања границе према Русији и Бјелорусији. Финска и Литванија су отишле најдаље, те су објавиле план да ће већ од 2026. покренути домаћу производњу мина за сопствене потребе и за извоз Украјини. Литванија наговјештава да ће се потрошити стотине милиона евра на противтенковске, али и противпјешадијске мине, наручујући десетине хиљада комада. Британски лист Телеграф је овај тренд описао насловом: „Европа гради нову Гвоздену завјесу – од милион мина” од Лапоније на сјеверу Финске до пољске равнице на југу. За земље попут Финске, које су прије само деценију уништиле преко милион мина да би приступиле Отавској конвенцији, ово је драматичан заокрет. На истоку Европе, осјећај страха од могуће руске агресије сада се користи као основ за увођење мјера које су деценијама сматране неприхватљивим – враћају се средства ратовања која су некада била забрањена као нехумана.

Поред запречавања граница минама, НАТО планира и масовне маневре на европском тлу. У септембру 2025. Њемачка на својој територији  организује велику логистичку војну вјежбу под називом „Red Storm Bravo”, фокусирану на брзо пребацивање трупа са запада на исток у случају напада на балтичке земље или Пољску. За центар операције одабран је Хамбург, стратешки важна лука која треба да послужи као главно чвориште за искрцавање и транспорт снага. Према писању листа Билд, сценарио предвиђа да се размјесте трупе широм источног бока, који представља брзу транзитну маршруту из Њемачке ка Балтику у ратним условима. Према појединим најавама у медијима, на вјежби би могло учествовати и до 800.000 припадника различитих војних и логистичких структура, што би, уколико се оствари, представљало број без преседана у новијој историји НАТО-а. Претходна слична вјежба у 2024. била је мањег обима, али је поставила темеље за сценарио који предвиђа масовно довлачење појачања из читаве Европе. Док се током Хладног рата Њемачка сматрала будућим ратним поприштем, данас би, према изјавама њених официра, имала улогу позадинске логистичке базе за пребацивање НАТО снага ка истоку. Овакво позиционирање указује на то да се потенцијални ратни фронт премјешта ка балтичким земљама и Пољској, што уједно одражава нове оперативне приоритете Савеза. Управо у том контексту, генерал Кристофер Донахју, командант Копнених снага САД за Европу и Африку, а уједно и командант Савезничке копнене команде НАТО-а, представио је план под називом „Eastern Flank Deterrence Lineˮ („Линија одвраћања на источном крилуˮ). Овај план предвиђа унапређење копнених капацитета, стандардизовану интеграцију система, повећано коришћење беспилотних платформи и пуну интероперабилност међу чланицама. Дизајниран је као додатни корак у операционализацији стратегије одвраћања и брзог реаговања дуж источног крила НАТО-а. У том смислу, Донахју је нагласио и да НАТО сада располаже могућностима да, у хипотетичком ратном сценарију, „са земље онеспособиˮ критичне тачке као што је Калињинград брже него што је то икада раније било могуће. Иако се није радило о директној пријетњи већ о демонстрацији способности у оквиру концепта одвраћања, овакве изјаве додатно појачавају утисак да се стратешка логика у Европи помјера ка оперативним припремама за конфронтацију, а не за деескалацију.

Европска унија у стратешкој сјенци

Иако је „историјски договорˮ са самита у Хагу представљен помпезно, сам догађај је открио маргинализацију ЕУ, пошто се кључне одлуке доносе у оквиру НАТО-а под доминацијом Вашингтона, док су институције Уније сведене на институционално маргинализоване актере. Европа притом увиђа да индустријски не може парирати америчким капацитетима. Инсистирање предсједника Трампа на томе да европске државе набављају оружје из САД ослања се на реалност да европска одбрамбена индустрија нема капацитет да у кратком року обезбиједи потребне количине опреме. Према подацима Стокхолмског института за мировна истраживања (SIPRI), чак 64% оружја које су европске чланице НАТО-а увезле у посљедњих пет година потиче из Сједињених Држава, што представља раст у односу на 52% из претходног петогодишњег периода. Другим ријечима, готово двије трећине средстава које европске земље троше на наоружање завршава у америчкој војно-индустријској бази. Ова зависност се додатно продубљује, стављајући Европу у све изразитији стратешки и технолошки подређен положај. Док Европа финансијски храни амерички војноиндустријски комплекс, сама постаје рањива на уцјене. Оваквим поступањем директно су угрожени и обесмишљени прокламовани ЕУ циљеви о европској „стратешкој аутономији”, те тако, умјесто да сама подстиче заједничку одбрамбену индустрију, ЕУ се доводи у ситуацију да приступа хитним набавкама у Америци како би наоружала и себе и Украјину. У том контексту посебно је индикативно и потписивање билатералног безбједносно-одбрамбеног стратешког споразума између Њемачке и Велике Британије, 17. јула у Лондону, првог таквог споразума између ове двије земље након Другог свјетског рата, који, поред осталог, предвиђа заједнички развој наоружања, дубљу интеграцију и координацију у оквиру НАТО-а. Иако није ријеч о формалном савезу, овај потез показује да се европска безбједносна архитектура све више обликује кроз ванинституционалне формате, при чему кључне земље дјелују самостално, а институције ЕУ остају на маргинама процеса.

Утицај европске стратешке кризе на Балкан

Сагледавајући војне, економске и политичке аспекте, Европа се нашла у стратешкој замци у којој и ескалација и деескалација носе високе ризике – прва пријети урушавањем економија и готово извјесним војним сукобом, док друга значи унутрашње признање неуспјеха са озбиљним посљедицама по кредибилитет ЕУ и НАТО. У таквом контексту Сједињене Државе су успјеле да учврсте своју доминацију над Европом у безбједносној сфери и то тако што су је увукле у конфронтацију која, парадоксално, прије свега њој самој штети. Оно што додатно отежава положај Европе јесте чињеница да њени лидери, нажалост, не располажу нити визијом, нити јасном стратегијом изласка из овог ћорсокака. Умјесто тога, стиче се утисак да преовладава инерциона политика у нади да ће ескалација реторике и експанзија наоружања довести до жељеног резултата. Али историјско искуство показује да се овакве безизлазне ситуације обично разрјешавају или ескалацијом у оружани конфликт или кроз болно и политички скупо признање грешке.

Тиме овај стратешки контекст постаје посебно релевантан за балканске државе, попут Србије и Босне и Херцеговине, у тренуцима када се евроатлантске интеграције намећу као једина опција. Чланице ЕУ и НАТО данас се суочавају са притисцима и ризицима који су до прије неколико година били незамисливи. Перспектива да се мале државе прикључе савезу који од њих очекује 5% БДП-а за наоружање, прихвате обавезу учешћа у глобалним конфронтацијама (укључујући могући војни сукоб са Кином) и одрекну се свог економског суверенитета свакако захтијева озбиљно и стратешки одговорно преиспитивање. Истина је да су евроатлантске интеграције неким државама донијеле извјесне користи – лакши приступ фондовима, тржиштима и одређеним стандардима. Али ако се те користи плаћају губитком економске самосталности и увлачењем у туђе сукобе, онда је нужна трезвена процјена: да ли добијамо безбједност или одустајемо од суверености. Чланство у НАТО-у подразумијевало би преузимање читавог спектра обавеза – од распоређивања снага на истоку (укључујући и Пацифик) до прилагођавања националне инфраструктуре стандардима и потребама Савеза. Док заговорници евроатлантског пута често истичу предности чланства, искуства посљедњих година указују и на њихову мање видљиву страну, а то су обавезе и ограничења која могу имати далекосежне посљедице на привреду и укупну самосталност у вођењу националних политика. За земље Балкана, које још имају избор, мудро је да пажљиво анализирају ове текуће трендове. Стратешка позиција Европе већ је лоша. Зато ваља извући поуке на вријеме: слијепо јурити у интеграције без процјене актуелног контекста може значити увлачење у туђе сукобе и одрицање од тешко стечене суверености. Европа каква је била прије само неколико година више не постоји, што свакако треба да буде предмет озбиљне стратешке процјене у свим балканским престоницама које размишљају о својој будућности у односу на НАТО и ЕУ.