Текст преузет из првог броја часописа „Центар“ ЦДПИ РС

1. Професоре Енгелс, ви сте истраживач, предавач, историчар и заговорник једне посебне идеје Европе? Како сте спојили своја истраживања и своја убјеђења?

За мене не постоји противрјечност између ригорозног истраживања и личних увјерења или, прецизније, између логичних посљедица које проистичу из резултата претходних истраживања. Сваки историчар, признао то или не, приступа прошлости са одређеним погледом на свијет и из свог истраживања излази са извјесним ставом, понекад истовјетним, а понекад различитим у односу на своје почетне претпоставке. Кључно је интелектуално поштење. Аргументи морају бити утемељени у изворима, методе морају бити транспарентне, а закључци морају остати подложни оповргавању.

Моја цивилизацијска увјерења нису наметнута изворној грађи, већ произлазе из дугорочних образаца који су се испољили кроз моја проучавања антике, средњег вијека и модерне Европе. Стога, када упозоравам на опадање Европе или истичем потребу за културном самоодбраном, то не чиним из идеолошке страсти него из историографске забринутости за стварне посљедице до којих су ме довела моја истраживања. Другим ријечима, увјерење даје смјер, наука полигон провјере, а резултати истраживања практичне поуке, док задатак интелектуалца остаје да обезбиједи да све троје остану у дијалогу, а не у сукобу.

2. Како видите подијељене државе у будућој конструкцији Европе?

Европа је одувијек обухватала подијељене, сложене и плурикултурне државе. Суштинско питање није да ли је држава унутрашње разнолика него да ли је та разноликост уграђена у смислен цивилизацијски оквир. Будућа Европа мора избјећи двије крајности: атомизацију на десетине микродржава неспособних да се саме одбране и репресивну бриселску централизацију која брише локални идентитет. Једини изводљив модел јесте патриотска, конзервативна, цивилизацијска конфедерација, оно што називам „хесперијализамˮ, у којој се принцип супсидијарности поштује, али се стратешке надлежности врше заједнички. У таквој структури подијељене државе могу напредовати: њихова унутрашња сложеност постаје микрокосмос европске цјелине, а не извор трајне нестабилности.

3. Да ли вјерујете у цикличност историје?

Да. Цивилизације заиста прате дуге структурне ритмове: спору припрему, период заснован на трансценденцији, антитезу утемељену у материјализму, синтезу у којој се традиција и разум спајају, а затим споро гашење кроз окоштавање. То је видљиво у Египту, древној Кини, Индији, грчко-римском свијету и на многим другим примјерима, а наравно и у европској цивилизацији. Разумије се, ти циклуси се не понављају потпуно истовјетно по садржају, али остају снажно упоредиви по форми. Касна Римска република, на примјер, нуди упечатљиве аналогије са данашњим западним свијетом, што сам показао у својој књизи „На путу ка царствуˮ: демографски пад, институционална парализа, масовне миграције, десакрализација, глобализација, друштвена поларизација, популизам, хљеб и игре, морална исцрпљеност и најзад грађански рат и царство.

Препознавање ових образаца не осуђује нас на фатализам; напротив, пружа нам алате за дјеловање, како бисмо из историјских нужности извукли најбоље и што потпуније остварили свој потенцијал без предавања нереалним очекивањима. Ако историја има цикличну димензију, то је само зато што људска природа сама по себи остаје трагично константна.

4. Какав одјек имају ваша размишљања и истраживања у Западној Европи?

Реакције су, не изненађује, подијељене. У академским круговима мој рад се углавном цијени због компаративне методологије и због низа појединачних паралела које повлачим између различитих прошлих цивилизација. Али, наравно, чим проговорим о посљедицама тих студија по савремени Запад, многе колеге се не слажу са мојим закључцима, јер су у супротности са њиховим властитим, углавном линеарним и заснованим на идеји прогреса. Што се тиче шире јавности, пријем у великој мјери зависи од идеолошке оријентације. Они који осјећају да Европа пролази кроз дубоку цивилизацијску кризу често осјете извјесно олакшање када виде да су њихове интуиције артикулисане у историјском оквиру.

Други, нарочито унутар прогресивног мејнстрима, свако позивање на цивилизацијски идентитет посматрају као сумњиво или ретроградно. Ипак, чак су и они критички настројени полако приморани да признају да су кризе које сам описивао – миграције, демографски слом, културна фрагментација, геополитичка слабост – данас у средишту европске политике. У том смислу, сама стварност је постала мој најефикаснији аргумент, иако они који су ме критиковали прије десет година, а сада долазе до истих закључака, то никада не би признали нити би се позвали на мој рад.

5. И ви долазите из подијељене државе, можете ли повући паралеле између БиХ и Белгије?

Белгија и Босна и Херцеговина су, наравно, изузетно различите државе, али дијеле бар један структурни проблем: као политичке творевине немају заједнички цивилизацијски наратив, те траже начине да повећају, умјесто да смање, унутрашњу сарадњу и међузависности. У Белгији, Фландрија и Валонија коегзистирају под једним федералним кровом, али све више живе у одвојеним културним и политичким свјетовима, непрестано се спорећи око тога ко контролише Брисел и како успоставити фискалну праведност између два веома неједнака дијела земље. У Босни и Херцеговини подјеле су много дубље, јер су укоријењене у религији, историји и геополитичкој оријентацији и додатно су појачане стварним грађанским ратом, мада бар, за разлику од Фламанаца и Валонаца, сви становници Босне и Херцеговине дијеле исти језик.

У оба случаја држава функционише само док је на окупу држе спољни притисак или поједини елементи, као што је положај Брисела; чим интегративни оквир ослаби, фрагментација се, међутим, постепено појачава. Поука је јасна: политичко јединство не може се конструисати технократским средствима нити се одржати пуком институционалном парализом. Потребан је заједнички морални хоризонт, симболички центар, осјећај судбине – као, на примјер, у подједнако разноликој, али много мање конфликтној Швајцарској. Без тога, држава постаје тек привремени аранжман, а не заједница.

6. Промовисали сте своју књигу „Европа као цивилизацијаˮ у преводу Центра, шта мислите које мјесто југоисточна Европа заузима у вашој идеји Европе, посебно након ваше недавне посјете Републици Српској?

Југоисточна Европа се често посматра као простор смјештен на периферији Европе, и заиста – од Византије и Светог римског царства до средњовјековних словенских краљевина, од православне духовности и католичког утицаја до вишевјековне борбе против османског ширења – овај регион је често био изложен сукобима. Истовремено, управо се у пограничним зонама духовне и психолошке особености одређене цивилизације најјасније испољавају.

Током моје посјете Републици Српској, снажно ме дојмила културна отпорност, приврженост породици, вјери и историјском континуитету – особине које је Западна Европа често напуштала под утицајем релативизма и потрошачке културе. Будућа хесперијалистичка Европа мора укључити југоисточну Европу не као додатак већ као стуб. Ако Европа треба да поново открије свој идентитет, допринос Београда, Бање Луке или Софије може се показати једнако важним као и допринос Лисабона, Хага или Копенхагена.

7. Да ли постоји константа њемачке политике у европској констелацији односа?

Да – њемачка темељна амбивалентност. Од 1945. године њемачка политика осцилира између два импулса: жеље да националну одговорност раствори у наднационалним структурама како би побјегла од сопствене проблематичне прошлости и структурне доминације која Њемачку чини de facto центром Европске уније. То ствара парадокс: Њемачка економски обликује Европу, али одбија да преузме експлицитно политичко вођство; подстиче интеграцију, али често према сопственим материјалним преференцијама; прихвата морални универзализам, али понекад на штету европске стратешке аутономије.

То је данас нарочито очигледно, јер Њемачка, из идеолошких разлога, настоји да наметне своју политику масовних миграција, климатске неутралности и „вокизмаˮ читавом континенту, проширујући своју самоубилачку девијацију на цијелу нашу цивилизацију. Стварна константа њемачке политике је, дакле, њен неријешени идентитет: велика сила која то више не жели да призна и чија колебања или грешке све више паралишу читаву Европску унију. Још једном, будућност Европе зависи од Њемачке: оног тренутка када Берлин коначно одлучи да напусти „вокизамˮ, судбина свих његових сусједа могла би се промијенити у трену – набоље.