Истинско помирење подразумијева научно-стручно утврђене чињенице и њихову подударност са свим наративима унутар конкретног конфликта, осигуравајући да признавање страдања једне групе и стране у сукобу не негира и/или умањује патње и страдање других страна у сукобу. Пут ка помирењу укључује стварање простора за чињенице, подржавање дијалога, признавање сложених идентитета те искустава унутар конкретног конфликта. Овај процес мора бити свеобухватан, омогућавајући колективно памћење које интегрише, а не дијели и дезинтегрише. То је посебно важно у сукобима какав је био грађански рат у БиХ деведесетих година 20. вијека, који је директно детерминисан Геноцидом над Србима у НДХ.

Нажалост, једнострана и незаконито изведена иницијатива о усвајању Резолуције о геноциду у Сребреници у Генералној скупштини УН у супротности је са свим напријед реченим. Наведена Резолуција, незаконито и противуставно достављена у Генералну скупштину УН, без одлуке трочланог Предсједништва БиХ, представља значајно кршење уставних надлежности. Ово кршење не само да поткопава правне и процедуралне основе управљања дејтонском БиХ, већ и оспорава легитимитет саме Резолуције у очима одговорних домаћих и међународних посматрача. Такве акције само могу довести до још дубље уставне кризе и додатног урушавања структуре БиХ, успостављене Дејтонским мировним споразумом који је зауставио трагичан грађански рат.

Даље, овако деструктивно и неодговорно дјеловање може само погоршати постојеће етничке напетости и допринијети још већој политичкој нестабилности. Сваки члан Предсједништва представља један од три конститутивна народа у БиХ – Србе, Бошњаке и Хрвате и њихово колективно одлучивање осигурава да се у међународним пословима узму у обзир све националне перспективе, што је кључни елемент за одржавање мира и стабилности послије Дејтонског мировног споразума. Било које одступање од ових норми мора бити третирано са највећом озбиљношћу, да би се спријечило поткопавање мира и стабилности у Босни и Херцеговини и региону. На ово нас нарочито обавезује трагично искуство нелегалног прегласавања српских изабраних народних посланика од стране њихових муслиманских и хрватских колега у Скупштини СРБиХ у јесен 1991. г. Тада се исто радило о кршењу Устава СРБиХ и заобилажењу Срба као конститутивног народа. Најтрагичнија у овом догађају јесте чињеница да су муслимански и хрватски народни посланици у том тренутку били свјесни да њихово антиуставно поступање води директно у грађански рат.

Руководство Републике Српске и данас носи посебну одговорност, јер је она настала 9. јануара 1992. године као српско „Никад вишеˮ новом геноциду. Стога њена одлука да прије 6 година оснује двије независне међународне комисије о страдању Срба у Сарајеву и свих народа у средњем Подрињу, представља чин политичке храбрости и одговорности. Више пута је констатовано да су сви чланови обје комисије имали апсолутну самосталност и слободу у истраживању и писању својих поглавља у извјештајима. Они су заједнички формирали јединствене текстове извјештаја својих комисија и сви чланови сваке комисије потписали су извјештаје. Истовремено, Влада Републике Српске се одмах обавезала да ће прихватити све чињенице и закључке до којих дођу комисије у свом истраживању. Због тога је на својим сједницама примила к знању сваки од два извјештаја након што су били написани.

Извјештај Независне међународне комисије о страдању свих народа у регији Сребреница од 1992–1995., је био израђен од стране 10 чланова комисије. уједно и врхунских свјетских стручњака у својим областима експертизе. Након што га је на сједници Владе представио предсједник Комисије Гидеон Грајф, руководство Републике Српске на челу са предсједником Додиком на конференцији за јавност констатовало је да се у Извјештају налазе и многе непријатне чињенице о злочинима Срба, али да је неопходно да коначно сазнамо шта се заиста дешавало током рата на том подручју. Закључено је да морамо да се суочимо и са непријатним чињеницама у прошлости, као што морамо да сазнамо обим и карактер страдања српског становништва на подручју средњег Подриња.

Оснивањем поменуте комисије и потврђивањем Извјештаја, политичко руководство Републике Српске учинило је изузетно важан цивилизацијски чин, јер је омогућило да се научно-стручно утврде чињенице о обиму и околностима страдања Срба и Муслимана/Бошњака током ратног периода на том подручју. Ово је јединствен примјер одавања пијетета свим жртвама на подручју нових држава насталих распадом Југославије, позивања да сви страдали имају исто поштовање и апела да сви починиоци буду процесуирани. О важности оснивања ове комисије свједочи и чињеница да се у самом извјештају фактички не негира масовно погубљење највеће групе заробљених припадника муслиманске 28. дивизије у јулу 1995. г. у средњем Подрињу. Истовремено, Влада принципијелно држи до закључка ове комисије да се овај масовни злочин не може квалификовати као геноцид према више пута потврђиваној дефиницији о геноциду Уједињених нација из 1948. године. Овај закључак је подударан за ставовима водећих свјетских стручњака и ауторитета као што су Јехуда Бауер, Ефраим Зуроф, Вилиам Шабас или Приска Нијамбе. Представници политичког руководства Републике Српске више су пута јасно констатовали да нико не негира масовни злочин који се десио у јулу 1995, али да дијеле становиште поменуте комисије и стручњака да се он, према дефиницији Уједињених нација, не може квалификовати као геноцид.

Одлука руководства Републике Српске да Народна скупштина Републике Српске усвоји Извјештај Независне међународне комисије о страдању свих народа у регији Сребреница 1992–1995. године представља континуитет борбе за цивилизацијске вриједности, за научно-стручно утврђене чињенице и поштовање свих жртава и то од народа који је прошао незапамћена страдања и геноцид за вријеме НДХ. Борба за ову политичку платформу и позицију у данашњим геополитичким условима изузетно је комплексна, али ће се на крају сигурно исплатити. На крају, руководство Републике Српске, управо поштујући разлоге постојања Републике Српске и посљедице трагичне историје Срба на овим просторима, има обавезу да пронађе и обезбиједи сва неопходна рјешења за биолошки и цивилизацијски опстанак Срба на овим просторима.