Текст преузет из првог броја часописа „Центар“ ЦДПИ РС

1. Професоре Танасковићу, како сте се опредијелили за то да Ваша интересовања буду сложени односи између хришћанског и муслиманског свијетa?

Моја, условно речено, исламолошка и религиолошка интересовања происходе из филолошких. Наиме, током осмогодишњег школовања у Класичној гимназији, у Србији, нажалост поодавно укинутој, научили смо колики је значај језика за свеколику људску културу, а и да је филологија од чистог језикословља, то јест лингвистике, знатно обухватније и комплексније, интердисциплинарно поље умне и стваралачке делатности. Студирајући, касније, оријенталну филологију, уочио сам нераскидиву повезаност, особито у исламу, између филологије и теологије, као и да је без познавaња Курана и исламског верског учења немогуће разумети не само културно већ и друштвено биће муслиманских заједница.

Кад је у нас, током времена које је претходило распаду Југославије, ислам, како се обично каже, „ступио на политичку сценуˮ, моји исламолошки приоритети неизбежно су се усмерили ка социолошким и политиколошким темама, при чему је било природно да се посветим покушају што објективнијег осветљавања односа између хришћана и муслимана, јер то је важан сегмент наше заједничке судбине на додељeном нам животном простору.

2. Шта мислите каква је будућност Европе и муслимана у њој?

Док сам обављао дужност амбасадора при Светој Столици, имао сам срећу да једном дуже разговарам са кардиналом Јозефом Рацингером, потоњим папом Бенедиктом XVI. Тема је била перспектива интегрисања Турске у Европску унију. Велики теолог је нешто раније био дао изјаву, која је широко одјекнула, да би укључивање Турске у ЕУ било антиисторично и погубно, ако ЕУ жели да остане Европа, у смислу темељних и традиционалних европских вредности.

У међувремену се Турска није битније приближила чланству у ЕУ. Штавише, удаљила се, из низа разлога, али је, са друге стране, настављено и интензивирано усељавање муслиманских миграната у земље Западне Европе, која је у незаустављивом демографском суноврату. Не мислим да ће се у непосредној будућности остварити мрачна слика исламизоване Европе из сјајног, пророчног романа Мишела Уелбека Потчињавање, али нема сумње да је „стара Европаˮ у озбиљној кризи, и то не само услед масовног прилива муслиманских миграната већ и неспособности да проактивно, инвентивно и ефикасно одговори на изазове пред којима се налази.

3. Ви сте лингвиста по струци, колико су Вам лингвистичка истраживања и знања помогла у каснијем научном раду, али и у дипломатским водама?

Шта ми је значила, и у најширем смислу  непролазно значи филологија, омогућивши ми да приступим свету као великом Тексту, већ сам нагласио у одговору на Ваше прво питање. Лингвистичка спрема, пре свега познавање неколиких језика, а самим тим и култура („словесностиˮ) посредованих тим језицима, била ми је од драгоцене помоћи и у научном раду и, још непосредније, у дипломатији. За савременог дипломату подразумева се да познаје енглески и, по могућности, још један тзв. „светски језикˮ, а пожељно је и неизмерно корисно владање језиком земље његове акредитације.

Ако се дипломата специјализује за одређени ужи или шири регион, делокруг му налаже познавање доминантног језика / доминантних језика датог геопростора. Језик отвара и оне привидно затворене политичке и менталне капије.  Примера ради, ако се српски дипломата у Словенији или Македонији не задовољи тиме што га његови домаћи саговорници углавном разумеју и кад говори својим матерњим језиком већ се потруди да научи словеначки или македонски, обавио је половину дипломатског посла.

4. Као признати стручњак за питања Турске, можете ли нам рећи да ли је данашња Турска подијељена држава?

Све су државе и сва су друштва испресецани разнородним унутрашњим поделама. Турска у том погледу није изузетак. Међутим, без обзира на неке израженије линије подела (етничку турско-курдску, верску сунитско-алевијску, идеолошку исламистичко-секуларистичку…), на државном нивоу Турска је завидно хомогена. Турци су, укупно узевши, чврсти патриоти. Поштују химну, заставу, отаџбински завет, и то је значајна компаративна предност и погодност на коју турска државна политика може рачунати у међународним односима.

5. Која је, по Вашем мишљењу, улога Курда у будућности турско-израелских односа?

Турско-израелски односи никада неће бити искрено пријатељски. У најбољем случају могу се развити до интересно прагматичних, какви су и бивали у неким периодима. С обзиром на то, курдски фактор ће израелској страни константно бити  привлачан као полуга индиректног или директног притиска на Анкару, а у координатама сложеног регионалног контекста и његове увек актуeлне шире интернационализације.

6. Објавили сте недавно, коауторски са проф. др Ненадом Кецмановићем,  књигу Алија, улема или балија?, која је настала у сарадњи са ЈУ ЦДПИ РС. Колико је данас важно научно-стручно истраживање тема као што је ова, којој је посвећена поменута књига?

Класична историографија наметнула је стандард да се научно позитивно могу разматрати, и о њима изводити трајније поуздани закључци, само догађаји и појаве у односу на које постоји тзв. „историјска дистанцаˮ. То је, свакако, предострожно и суштински тачно. Међутим, погрешно је апсолутизовати ово становиште, а поготово га злоупотребљавати у смислу одрицања могућности и сврхе да се и о савременим збивањима изрекне критички суд заснован на расположивим чињеницама. Уосталом, на чему ће, поред прворазредне грађе, будућа наука  темељити своја истраживања, ако не и на савременим сведочењима о темама из прошлости којима се бави?

Понекад је одрицање валидности озбиљним савременим сведочењима и прорачунати начин интересног утицаја зарад елиминисања непожељних и уобличавање пожељних „наративаˮ пројектованих да буду делотворни и у будућности. Зато је битно настојати што објективније обрадити догађаје и појаве, поготово оне контроверзне, који су имали несумњив значај у одређеном времену, а Алија Изетбеговић је, и као личност и као феномен, на свој начин обележио једно  бурно раздобље онога што ће једнога дана бити историја ових простора. Мислим да је логика са којом је програмски осмишљен рад ЈУ ЦДПИ РС доказ схватања те друштвене потребе.

7. Можете ли нам нешто више рећи о утицају неоосманизма на БиХ и на земље у региону?

Под неоосманизмом се подразумева стратегијска доктрина Турске, чији је циљ да се свим расположивим путевима и средствима наследница Османског царства учини поново великом и једном од (нај)утицајнијих светских држава. На геополитичком плану, један од трију евроазијских приоритета Турске јесу Блиски исток, Кавказ/Средња Азија и Балкан. Балкан је Анкари посебно важан зато што се на њему материјализује вектор неоосманистичког наступања према, и у Европи. Зато је деловање са позиција неоосманизма нешто чему се у земљама Балкана увек мора са будном пажњом и одговарајућим познавањем водити рачуна. Ово се нарочито односи на оне државе у којима живе компактне аутохтоне муслиманске заједнице, јер су оне базична популациона и социокултурна упоришта „стратегијске дубинеˮ, назива који је у неоосманистичком терминолошком кључу увео Ахмет Давутоглу.