Текст преузет из првог броја часописа „Центар“ ЦДПИ РС

Европска унија деценијама настоји да се позиционира као самосталан политички субјект на међународној сцени, способан да обликује токове свјетских процеса, али је, упркос економској снази, јединственом тржишту и привлачности проширења, данас, под утицајем бројних фактора на глобалном плану, све очигледније да су њени домети утицаја ипак ограничени. У кључним безбједносним и геополитичким питањима Европа се све мање појављује као она која одлучује, а све више као објекат о којем други одлучују. Иако је ријеч о једном од економски најразвијенијих дијелова свијета, њена материјална снага није праћена сразмјерном стратешком самосталношћу. У интензивном глобалном престројавању, Унија тежи позицији учесника за столом, али се све уочљивије налази на самом столу, гдје други артикулишу властите интересе. Расцјеп између европске самоперцепције и реалности оголио је суштинску противрјечност пројекта ЕУ, у томе што она не успијева да изгради моћ као геополитички субјект у класичном смислу, већ као систем технократске и нормативне контроле, усмјерен првенствено на дисциплиновање сопствених чланица. Унутар тог система Њемачка се наметнула као централна оса тако што је своје правне, економске и регулаторне моделе уградила у саме темеље Уније. Она не управља Европом путем отворене, формалне доминације већ кроз контролу институционалних полуга, нормативног оквира и регулаторних правила која обликују одлуке читавог система. Парадокс савременог доба је да је држава која је два пута у XX вијеку изазвала највеће потресе на континенту послије 1945. године постала центар који дефинише оквир онога што је у Европи могуће, пожељно и допуштено. Из споја страха од поновног буђења њемачке моћи и политичког реализма који је захтијевао њено трајно институционално везивање за Запад настале су Шуманова декларација и Европска заједница угља и челика, првобитно осмишљене као средство обуздавања њемачке индустријске снаге. Међутим, с протоком времена дошло је до историјског обрта у ком су механизми створени да ограниче Њемачку постали полуге ширења њеног утицаја. Њемачка није нагло овладала Европом, већ је то постигла постепеним уграђивањем својих модела у европску институционалну архитектуру.

Формално, Европска унија је заједница равноправних држава, у којој се одлуке доносе консензусом или квалификованом већином. У стварности, она функционише као поредак у којем моћ проистиче из контроле над нормама, прописима и механизмима институција који одређују како се одлуке доносе у кључним областима. Управо на том пољу Њемачка је временом стекла структурну предност и постала кључни носилац стварне власти. Та власт се манифестује кроз директорате Европске комисије, чији технократски апарат непрекидно производи стандарде, процедуре и нормативне оквире који дефинишу понашање држава, тржишта и институција. Њемачка је рано препознала да се у тим, наизглед техничким сферама, обликује стварна моћ. Зато је у кључним областима, попут конкуренције, економије и финансија, структурно утемељила своју правну, економску и индустријску матрицу. Логика ордолиберализма, то јест њемачког увјерења да држава не управља системом непосредно већ поставља оквир правила којима се мора повиновати, заједно са фискалном дисциплином, формализмом и контролом дугова, постала је доминантна полуга европске политике и један од кључних инструмената кроз које Берлин обезбјеђује свој централни и повлашћени положај у европском поретку. Међутим, моћ коју је Њемачка акумулирала унутар ЕУ није изграђена као класична геополитичка моћ већ као надмоћ у области правила и прописа, утемељена на неолибералној парадигми која приоритет даје фискалној дисциплини, тржишној логици и ограниченој улози државе у стратешкој пројекцији моћи.

Актуелна администрација у Вашингтону све израженије посматра садашњи европски модел, обликова⁠н под њемачким нормативним вођством, као извор идеолошке и безбједносне рањивости ширег западног простора. Из те перспективе, Европска унија гради све сложенији систем норми и процедура, али истовремено губи стратешку јасноћу, демографску стабилност и способност да ефикасно стабилизује своје ближе окружење. Нови амерички приступ стога постепено напушта парадигму партнерства у којој је ЕУ посматрана као један од стубова заједничке безбједности и прелази на политику притиска, корекције и преобликовања европског институционалног оквира и идентитетског курса. У америчкој перцепцији, најотвореније од завршетка Другог свјетског рата, Европа се све мање перципира као гарант безбједности Запада, а све више као извор ризика којим треба активно управљати. Та промјена је додатно и недвосмислено артикулисана у новој Стратегији националне безбједности Сједињених Држава, објављеној почетком децембра 2025. године.

У том стратешком акту Европа није представљена као носилац безбједносне улоге већ као подручје унутрашње нестабилности, институционалне инерције и политичке нејасноће. Посебно се истичу изазови повезани са масовним миграцијама, демографским падом и идеолошким концептима који потискују сопствене традиционалне основе. Из таквог оквира произлази закључак да је, из америчке перспективе, потребно Европу преобликовати идеолошки, цивилизацијски и институционално, не толико као равноправног стратешког субјекта колико као проблематичан безбједносни простор унутар ширег западног система. У наставку истог документа посебно се наглашава да Европа носи терет дубоких унутрашњих структурних проблема, укључујући регулаторне праксе које ограничавају суверенитет и слободу, миграционе политике које трансформишу континент и генеришу друштвене сукобе, демографски пад и ерозију националних идентитета. На то се надовезује америчка процјена да, уколико се ти трендови наставе, поузданост дијела европских држава као савезника постаје упитна. У тој америчкој перспективи прави се јасна разлика између Европске уније као институционалног оквира и Европе као безбједносног простора у ширем геополитичком смислу, тако да се ЕУ у Стратегији националне безбједности Сједињених Држава појављује ограничено и углавном посредно, док се Европа примарно третира као безбједносни простор и скуп савезничких држава унутар ширег безбједносног оквира. Ово је индикативан сигнал политичке хијерархије унутар западног блока. Управо зато дио политичке елите у државама попут Естоније, која је досљедно проатлантска и егзистенцијално везана за америчко војно присуство, изражава забринутост да нова Стратегија националне безбједности САД може, због тог помјерања фокуса, довести у питање стабилност источног крила и улогу ЕУ као гаранта безбједности. Та забринутост не проистиче из отпора према Вашингтону већ из процјене да амерички стратешки оквир све мање рачуна на Европску унију као партнера, а све више на директно билатерално управљање савезницима и притисак на саме основе европског пројекта.

Те страхове додатно појачава и чињеница да су европске државе своје стратегије градиле на претпоставци да члан 5 уговора о оснивању НАТО-а представља чврсту и готово аутоматску безбједносну гаранцију Сједињених Држава, што им је омогућило да се усредсреде на економски и социјални развој уз релативно ниска улагања у сопствене одбрамбене капацитете. Ипак, већ приликом оснивања Савеза, под утицајем америчког Сената, обавеза колективне одбране у члану 5 формулисана је тако да свака држава, у складу са сопственим уставним процедурама, предузима оне мјере које сама сматра нужним, а не да аутоматски улази у рат. У суштини, оно што је у Европи доживљавано као готово неупитна гаранција одувијек је зависило од политичке воље у Вашингтону, а не од правног аутоматизма. На ту стварност је, већ у раној фази Хладног рата, индиректно указивао и Конрад Аденауер, када је у више наврата инсистирао да само амерички званичници на кључним војним и цивилним позицијама могу да држе Алијансу на окупу, чиме је потврдио да кохезија НАТО-а и безбједност западноевропских држава у пракси почивају на непрекидном политичком и војном присуству Сједињених Држава. Управо зато је питање политичке воље Сједињених Држава кључно за савезнике који су деценијама своју безбједност доживљавали као подразумијевано гарантовану. Паралелно с тим преокретом у америчкој стратегији, унутар Европске уније јачају иницијативе да се развије сопствена безбједносна и индустријска инфраструктура изван потпуне зависности од америчког утицаја. Најконкретнији израз те амбиције постао је нови инструмент Security Action for Europe (SAFE), формално успостављен Уредбом Савјета (ЕУ) 2025/1106 од 27. маја 2025. године, којим Европа настоји да изгради аутономни одбрамбено-индустријски комплекс, мање везан за трансатлантске ланце снабдијевања и процес доношења одлука. Међутим, иако се SAFE представља као заједнички европски пројекат, јасно је да његова концепција и приоритети у великој мјери одражавају њемачке индустријске и нормативно-правне интересе, које је Берлин дугорочним позиционирањем у директоратима Европске комисије успио да претвори у политику читаве Уније. SAFE је, у том смислу, логичан наставак њемачке стратегије у којој се надмоћ у области правила и стандарда, стечена у области тржишта и финансија, сада постепено преноси у сферу одбране и наоружања. На практичном плану, кроз SAFE Брисел покушава да новим финансијским механизмима поврати стратешко самопоуздање европске одбрамбене индустрије. Заједничке наруџбе и субвенције за производњу муниције, оклопних борбених возила и пратећих система, ПВО средстава и ракета треба да створе слику Европе која први пут послије Хладног рата озбиљније инвестира у сопствену војну силу. Када се, међутим, са нивоа политичких одлука пређе на ниво конкретних система наоружања, постаје јасно да је домет те моћи структурно ограничен конфигурацијом самих борбених система. Највећи дио кључних компоненти, од авионских платформи, радарских и оптоелектронских сензора, преко командно-информационих и комуникационих система, до криптозаштите, навођења и сателитске подршке, технолошки је и по стандардима интегрисан у оперативни и технолошки оквир САД и НАТО. Оперативно посматрано, то значи да су функције као што су тактичке мреже података, сателитске комуникације, позиционирање и синхронизација времена, софтвер за управљање бојиштем и одређени слојеви навођења ослоњени на стандарде, инфраструктуру или лиценце над којима у кључним сегментима не постоји пуна европска контрола. Без тог кључног аспекта, садашња европска безбједносна структура не би могла да функционише у пуном капацитету, а са тим ослонцем свака прокламована аутономија остаје ограничена на реторику и индустријске програме.

Додатни парадокс је у томе што су кључни западноевропски војно-индустријски капацитети, попут Rheinmetall, Krauss-Maffei Wegmann/  KNDS, Airbus Defence and Space, BAE Systems, Leonardo, Thales и Saab, углавном приватизовани. При томе треба имати у виду да ове корпорације имају различите власничке моделе и степен државног утицаја, али то не мијења њихову тржишну оријентацију и ограничену производњу скупих платформи.

То значи да су у значајној мјери вођени логиком профита, акционара и високих маржи, па SAFE, умјесто да створи широку базу јефтине и масовне производње, превасходно доводи до тога да се огроман јавни новац усмјерава ка неколико доминантних корпорација које, због бројних структурних ограничења, у пракси обезбјеђују само релативно мање серије изузетно скупих платформи са дугим роковима испоруке и тиме суштински ограниченим ефектом на оперативне европске одбрамбене способности. Управо у таквом односу снага, гдје SAFE не успијева да обезбиједи широку, масовну и јефтину производњу, логично је да Сједињене Државе неће допустити развој европског одбрамбене архитектуре у којем би америчка улога постала споредна. Не ради се само о томе да Европа без америчке технолошке базе тренутно не може да функционише, већ и о томе да би сваки озбиљан покушај истинске аутономије значио слабљење америчког утицаја над Европом.

На том плану као симптоматичан примјер издваја се продубљивање билатералне сарадње Њемачке и Турске у области одбране и одбрамбене индустрије, при чему једна национална иницијатива добија европску димензију јер Берлин настоји да Турску интегрише у европске одбрамбене индустријске ланце и, посредно, у оквир SAFE. Таквим приступом се шаље јасна политичка порука о европској амбицији да самостално бира своје партнере у области одбране и наоружања, а не да о томе одлучује Вашингтон. Међутим, крајем новембра постало је јасно да Турска ипак неће ући у тај програм, чиме је читав подухват постао још упечатљивије огледало европске немоћи. Посебну димензију том аспекту даје и нормативни услов, уграђен у сам SAFE, да најмање 65% вриједности компоненти финалног система буде европског поријекла, што би, уколико се буде реализовало у пракси, ограничило досадашњу доминацију америчких добављача и постепено преусмјерило набавке ка европској одбрамбеној индустрији. Према наведеном, сам SAFE је, с једне стране, довољно амбициозан да артикулише шта Европа жели, али, с друге, његова реализација открива суштинску зависност европске безбједносне архитектуре од Сједињених Држава и ограничену сувереност у погледу избора партнера и технологија. Исти онај амерички стратешки документ који Европу описује као простор нестабилности, а не као партнера у креирању глобалне безбједности, поставља и оквир унутар којег се посматра исход овог инструмента. То значи да Европа може да планира већу потрошњу на безбједност, али да ће домети тог инструмента ипак остати ограничени стратешким приоритетима Вашингтона.

У таквом контексту и други покушаји проширивања SAFE, прије свега са Великом Британијом, дјелују као додатна потврда истих ограничења. Упркос иницијалном политичком замаху, процес је заустављен у релативно раној фази, усљед изражених финансијских, институционалних и безбједносних проблема. Суштински, такви исходи могу се тумачити као показатељ да се унутар евроатлантског простора коначни домет SAFE и даље одређује у оквирима гдје амерички интереси имају пресудну улогу. Вашингтон подстиче Европу да значајно повећа потрошњу на одбрану, али у границама које остају усклађене са трансатлантским приоритетима. У том контексту, у европским иницијативама као што је SAFE тешко је развити пун капацитет самосталног одлучивања о било ком питању од суштинског значаја. Зато SAFE управо и функционише као тест граница европске аутономије. Свако партнерство које није усклађено са трансатлантским приоритетима завршава у правно-политичком ћорсокаку. На унутрашњем плану, државе чланице учествују у доношењу одлука у оквиру правног и фискалног модела који је у значајној мјери форматиран према њемачким стандардима, па су истовремено и учесници и објекти дисциплиновања. На спољном плану, европски пројекат функционише као безбједносни оквир чију стварну улогу, границе и партнерства коначном одлуком одређује спољни фактор. Европска унија се тако показује као субјект који иницира и осмишљава механизме, али остаје објекат у коначном обликовању поретка у којем ти механизми дјелују. За мање народе и државе на европској периферији, стварно питање више није да ли ће сјести за тај сто већ да ли могу избјећи да постану дио онога што се на њему сервира.

За Републику Српску, оваква конфигурација европског поретка не значи само да се Европска унија мора посматрати као простор у којем се укрштају туђи интереси, већ и да се све то прелама кроз сложен дејтонски уставни оквир БиХ. Формално, ЕУ наступа као партнер Босне и Херцеговине, али у пракси се европске полуге моћи најчешће примјењују преко слоја заједничких институција и мијешања спољних актера у унутрашњи поредак, при чему се изворни Дејтон све чешће тумачи као препрека, а не као оквир. Практична посљедица је да Република Српска, дјелујући према Европској унији кроз институционални оквир БиХ, који би по изворној дејтонској логици морао да одражава њен положај конститутивног субјекта, не може своју стратегију свести на пуку линију приближавања ЕУ, а да истовремено не отвори питање преко којих институција се тај процес води, на основу којег тумачења Дејтона и под чијим безбједносним и политичким условима. Што је мања стварна аутономија ЕУ у односима са кључним глобалним актерима, а већа улога спољних фактора у унутрашњим процесима БиХ, то је по свему судећи већи ризик да се европска агенда у појединим сценаријима претвори у средство за постепено разграђивање дејтонске позиције Републике Српске под плаштом реформи. Управо зато стратешко промишљање мора да обухвати и рад на сопственим структурама од кључног значаја, прије свега на јачању уставног положаја, стабилности институција и дугорочних друштвених и економских капацитета који омогућавају да се спољни притисци апсорбују, а не само пасивно трпе.

Суштински изазов за Републику Српску није само да ли ће се приближавати Европској унији, него и у томе којој се уопште Унији приближава, да ли илузији самосталне и стабилне Европе или стварности Уније која се својевољно потчињава идеолошким и политичким обрасцима који подривају њене цивилизацијске основе и туђим геостратешким императивима. У мјери у којој се Унија трансформише под притиском унутрашњих противрјечности и истовременог дјеловања Вашингтона, неизвјесно постаје не само каква ће Европа бити него и да ли ће уопште опстати у садашњем облику као политички субјект. Управо та неизвјесност захтијева да Република Српска своје дугорочне одлуке не доноси полазећи од статичне слике Европе већ од динамике њеног могућег слабљења, фрагментације или преобликовања. Ако је данашња Европа истовремено и за столом и на столу, онда се Република Српска налази у околностима гдје се њен положај не обликује само у Бриселу и Берлину, него и у Вашингтону и другим чвориштима евроатлантске моћи, док се истовремено, изван тог оквира, профилишу алтернативни глобални центри моћи са којима је српски народ историјски и политички повезан и у односу на које може да гради активније стратешке везе. У таквим условима, борба за субјективитет Републике Српске, унутар изворног Дејтона и у односу према Европској унији, није питање тактичког позиционирања већ услов опстанка као политичког субјекта. То подразумијева дугорочан рад на структурним основама опстанка, прије свега на институцијама, демографској и руралној бази, образовању и економији од стратешког значаја, како би се смањила рањивост на спољне шокове и туђе пројекте.

То не значи да је алтернатива Европској унији геополитичка изолација или проста замјена једног ослонца другим. За Републику Српску стварна алтернатива није у напуштању европског оквира него у томе да се Европа посматра као један од инструмената, а не као судбина, уз истовремено очување сопствене унутрашње стабилности и способности да се односи са спољним актерима граде на јасно дефинисаним националним интересима, а не на туђим пројекцијама и очекивањима.