И овом приликом смо имали веома корисну дискусију, анализу и закључке о заједничким вишегодишњим активностима које проводимо.

Наредни кораци у заједничким активностима ће сигурно имати још значајније ефекте када су у питању феномени и процеси којима се бавимо.

Чланак Академик Дарко Танасковић у посјети ЦДПИ се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

Институционални оквир Републике Српске има обавезу да, у складу са савременим теоријским посматрањима и управљањем политикама памћења у области јавних политика и једним од најзначајнијих ресурса сваке заједнице, покаже одговорност друштва према овој теми. У вези са наведеним највеће законодавно тијело Републике Српске је у претходном периоду усвојило неколико докумената: Декларацију о геноциду Независне Државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетског рата, од 22. октобра 2015. године, те Закључке у вези са разматрањем Информације о „Резолуцији о поштовању жртава фашистичког режима и покрета” од 1. јуна 2020. године.

У вези са актуелним дешавањима, као и због евидентне потребе да се теоријске поставке ове материје недвосмислено прецизно одреде и дефинишу у складу са међународним научним достигнућима и стандардима, Центар за друштвено-политичка истраживања Републике Српске као институција надлежна и за културу и за политике памћења покренуо је иницијативу и, заједно са другим стручним и научним институцијама Републике Српске, учествовао у доношењу новог стратешког документа из области политике памћења жртава Геноцида над Србима у НДХ. Саборним и стручним радом историчара, правника, политиколога и других стручњака и представника академске и стручне заједнице, у којем су учествовала и три представника Центра, пред Народну скупштину Републике Српске је дошао документ под називом: Резолуција о осуди и забрани промовисања и величања идеологије и симбола Независне Државе Хрватске и усташке, нацистичке и фашистичке идеологије и симбола. О осталим околностима које су пратиле настанак овог документа јавност је била благовремено упозната.

О значају овог документа, који је институционални одговор на величање и рехабилитацију идеологије и симбола НДХ, као и на могуће безбједносне пријетње у окружењу Републике Српске, говори и чињеница да је Народна Скупштина Републике Српске ову резолуцију усвојила једногласно. Резолуција и закључци везани за њу усвојени су на засједању 17. марта 2026. године (види овдје), а у Службеном гласнику Републике Српске објављени су након обављене неопходне законске процедуре 17. марта 2026. године.

Преузими Резолуцију у ПДФ документу:

Чланак РЕПУБЛИКА СРПСКА ИМА НОВИ СТРАТЕШКИ ДОКУМЕНТ ИЗ ОБЛАСТИ ПОЛИТИКЕ ПАМЋЕЊА: Резолуција о осуди и забрани промовисања и величања идеологије и симбола Независне Државе Хрватске и усташке, нацистичке и фашистичке идеологије и симбола се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

Као и претходна предавања и ово је било окарактерисано бројним питањима студената те активном дискусијом која је обухватила и разговор о филму „Саулов син“ чија пројекција је одржана раније а који је настао по књизи професора Грајфа.

Захваљујемо Филозофском факултету УИС, проф. др Владану Бартули и његовим сарадницима за подршку и изузетну сарадњу. Такође, изражавамо велику захвалност нашим полазницима на њиховој преданости, раду, труду и залагању.Галерија:

Чланак Одржано завршно предавање на Филозофском факултету УИС у оквиру семинара о Геноциду над Србима и Холокаусту се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

Након пријема и састанка у деканату Православног богословског факултета Универзитета у Сарајеву, гдје га је дочекала делегација на челу са деканом проф. др Дарком Ђогом, професора Грајфа угостио је и градоначелник Фоче Милан Вукадиновић.

Градоначелник Вукадиновић разговарао је са професором Грајфом о историјату града, раду двају факултета, као и о страдању Срба на овим просторима у току Одрбрамбено-отаџбинског рата. По завршетку разговора градоначелник Вукадиновић је уручио професору Грајфу и директору ЦДПИ Републике Српске, Душану Павловићу, МА, пригодне поклоне те се захвалио на досадашњем раду и труду које је професор Грајф уложио у истраживање о страдањима српског и јеврејског народа.

Након састанка проф. Грајф је одржао предавање на Православном богословском факултету који је пратила интезивна дискусија са присутним гостима.

У склопу активности семинара ,,Холокауст и Геноцид над Србима у НДХ: социолошки и политиколошки аспекти“, на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву приказан је филм „Саулов син“ настао по књизи професора Гидеона Грајфа под насловом „Плакали смо без суза“. Пројекцију је пратила дискусија у којој су учествовали студенти Филозофског факултета и професор Грајф.

Галерија:

Чланак Професор Гидеон Грајф у посјети Фочи и Православном богословском факултету се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

Отварању су присуствовали декан проф. др Владан Бартула, који је и поздравио присутне уводним ријечима, директор Центра Душан Павловић, МА, који је одржао уводно предавање, проф. др Гидеон Грајф (Gideon Greif Ph.D.), који је такође поздравио студенте и изразио велико задовољство због учешћа у семинару те посјете Источном Сарајеву. Церемонији отварања су такође присуствовали продекани проф. др Огњен Куртеш и проф. др Вук Вучетић те декан Православног богословског факултета у Фочи, проф. др Дарко Ђого.

Захваљујемо Филозофском факултету УИС, као и проф. др Владану Бартули, за подршку и изузетну сарадњу.

Семинар ће трајати до петка, 12. 6. 2026. године.

Галерија:

Чланак Семинар о Геноциду над Србима и Холокаусту на Филозофском факултету у Источном Сарајеву под менторством проф. др Гидеона Грајфа се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

1. Професоре Танасковићу, како сте се опредијелили за то да Ваша интересовања буду сложени односи између хришћанског и муслиманског свијетa?

Моја, условно речено, исламолошка и религиолошка интересовања происходе из филолошких. Наиме, током осмогодишњег школовања у Класичној гимназији, у Србији, нажалост поодавно укинутој, научили смо колики је значај језика за свеколику људску културу, а и да је филологија од чистог језикословља, то јест лингвистике, знатно обухватније и комплексније, интердисциплинарно поље умне и стваралачке делатности. Студирајући, касније, оријенталну филологију, уочио сам нераскидиву повезаност, особито у исламу, између филологије и теологије, као и да је без познавaња Курана и исламског верског учења немогуће разумети не само културно већ и друштвено биће муслиманских заједница.

Кад је у нас, током времена које је претходило распаду Југославије, ислам, како се обично каже, „ступио на политичку сценуˮ, моји исламолошки приоритети неизбежно су се усмерили ка социолошким и политиколошким темама, при чему је било природно да се посветим покушају што објективнијег осветљавања односа између хришћана и муслимана, јер то је важан сегмент наше заједничке судбине на додељeном нам животном простору.

2. Шта мислите каква је будућност Европе и муслимана у њој?

Док сам обављао дужност амбасадора при Светој Столици, имао сам срећу да једном дуже разговарам са кардиналом Јозефом Рацингером, потоњим папом Бенедиктом XVI. Тема је била перспектива интегрисања Турске у Европску унију. Велики теолог је нешто раније био дао изјаву, која је широко одјекнула, да би укључивање Турске у ЕУ било антиисторично и погубно, ако ЕУ жели да остане Европа, у смислу темељних и традиционалних европских вредности.

У међувремену се Турска није битније приближила чланству у ЕУ. Штавише, удаљила се, из низа разлога, али је, са друге стране, настављено и интензивирано усељавање муслиманских миграната у земље Западне Европе, која је у незаустављивом демографском суноврату. Не мислим да ће се у непосредној будућности остварити мрачна слика исламизоване Европе из сјајног, пророчног романа Мишела Уелбека Потчињавање, али нема сумње да је „стара Европаˮ у озбиљној кризи, и то не само услед масовног прилива муслиманских миграната већ и неспособности да проактивно, инвентивно и ефикасно одговори на изазове пред којима се налази.

3. Ви сте лингвиста по струци, колико су Вам лингвистичка истраживања и знања помогла у каснијем научном раду, али и у дипломатским водама?

Шта ми је значила, и у најширем смислу  непролазно значи филологија, омогућивши ми да приступим свету као великом Тексту, већ сам нагласио у одговору на Ваше прво питање. Лингвистичка спрема, пре свега познавање неколиких језика, а самим тим и култура („словесностиˮ) посредованих тим језицима, била ми је од драгоцене помоћи и у научном раду и, још непосредније, у дипломатији. За савременог дипломату подразумева се да познаје енглески и, по могућности, још један тзв. „светски језикˮ, а пожељно је и неизмерно корисно владање језиком земље његове акредитације.

Ако се дипломата специјализује за одређени ужи или шири регион, делокруг му налаже познавање доминантног језика / доминантних језика датог геопростора. Језик отвара и оне привидно затворене политичке и менталне капије.  Примера ради, ако се српски дипломата у Словенији или Македонији не задовољи тиме што га његови домаћи саговорници углавном разумеју и кад говори својим матерњим језиком већ се потруди да научи словеначки или македонски, обавио је половину дипломатског посла.

4. Као признати стручњак за питања Турске, можете ли нам рећи да ли је данашња Турска подијељена држава?

Све су државе и сва су друштва испресецани разнородним унутрашњим поделама. Турска у том погледу није изузетак. Међутим, без обзира на неке израженије линије подела (етничку турско-курдску, верску сунитско-алевијску, идеолошку исламистичко-секуларистичку…), на државном нивоу Турска је завидно хомогена. Турци су, укупно узевши, чврсти патриоти. Поштују химну, заставу, отаџбински завет, и то је значајна компаративна предност и погодност на коју турска државна политика може рачунати у међународним односима.

5. Која је, по Вашем мишљењу, улога Курда у будућности турско-израелских односа?

Турско-израелски односи никада неће бити искрено пријатељски. У најбољем случају могу се развити до интересно прагматичних, какви су и бивали у неким периодима. С обзиром на то, курдски фактор ће израелској страни константно бити  привлачан као полуга индиректног или директног притиска на Анкару, а у координатама сложеног регионалног контекста и његове увек актуeлне шире интернационализације.

6. Објавили сте недавно, коауторски са проф. др Ненадом Кецмановићем,  књигу Алија, улема или балија?, која је настала у сарадњи са ЈУ ЦДПИ РС. Колико је данас важно научно-стручно истраживање тема као што је ова, којој је посвећена поменута књига?

Класична историографија наметнула је стандард да се научно позитивно могу разматрати, и о њима изводити трајније поуздани закључци, само догађаји и појаве у односу на које постоји тзв. „историјска дистанцаˮ. То је, свакако, предострожно и суштински тачно. Међутим, погрешно је апсолутизовати ово становиште, а поготово га злоупотребљавати у смислу одрицања могућности и сврхе да се и о савременим збивањима изрекне критички суд заснован на расположивим чињеницама. Уосталом, на чему ће, поред прворазредне грађе, будућа наука  темељити своја истраживања, ако не и на савременим сведочењима о темама из прошлости којима се бави?

Понекад је одрицање валидности озбиљним савременим сведочењима и прорачунати начин интересног утицаја зарад елиминисања непожељних и уобличавање пожељних „наративаˮ пројектованих да буду делотворни и у будућности. Зато је битно настојати што објективније обрадити догађаје и појаве, поготово оне контроверзне, који су имали несумњив значај у одређеном времену, а Алија Изетбеговић је, и као личност и као феномен, на свој начин обележио једно  бурно раздобље онога што ће једнога дана бити историја ових простора. Мислим да је логика са којом је програмски осмишљен рад ЈУ ЦДПИ РС доказ схватања те друштвене потребе.

7. Можете ли нам нешто више рећи о утицају неоосманизма на БиХ и на земље у региону?

Под неоосманизмом се подразумева стратегијска доктрина Турске, чији је циљ да се свим расположивим путевима и средствима наследница Османског царства учини поново великом и једном од (нај)утицајнијих светских држава. На геополитичком плану, један од трију евроазијских приоритета Турске јесу Блиски исток, Кавказ/Средња Азија и Балкан. Балкан је Анкари посебно важан зато што се на њему материјализује вектор неоосманистичког наступања према, и у Европи. Зато је деловање са позиција неоосманизма нешто чему се у земљама Балкана увек мора са будном пажњом и одговарајућим познавањем водити рачуна. Ово се нарочито односи на оне државе у којима живе компактне аутохтоне муслиманске заједнице, јер су оне базична популациона и социокултурна упоришта „стратегијске дубинеˮ, назива који је у неоосманистичком терминолошком кључу увео Ахмет Давутоглу.

Чланак Стара Европа у озбиљној кризи – интервју са Дарком Танасковићем се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

1. Професоре Енгелс, ви сте истраживач, предавач, историчар и заговорник једне посебне идеје Европе? Како сте спојили своја истраживања и своја убјеђења?

За мене не постоји противрјечност између ригорозног истраживања и личних увјерења или, прецизније, између логичних посљедица које проистичу из резултата претходних истраживања. Сваки историчар, признао то или не, приступа прошлости са одређеним погледом на свијет и из свог истраживања излази са извјесним ставом, понекад истовјетним, а понекад различитим у односу на своје почетне претпоставке. Кључно је интелектуално поштење. Аргументи морају бити утемељени у изворима, методе морају бити транспарентне, а закључци морају остати подложни оповргавању.

Моја цивилизацијска увјерења нису наметнута изворној грађи, већ произлазе из дугорочних образаца који су се испољили кроз моја проучавања антике, средњег вијека и модерне Европе. Стога, када упозоравам на опадање Европе или истичем потребу за културном самоодбраном, то не чиним из идеолошке страсти него из историографске забринутости за стварне посљедице до којих су ме довела моја истраживања. Другим ријечима, увјерење даје смјер, наука полигон провјере, а резултати истраживања практичне поуке, док задатак интелектуалца остаје да обезбиједи да све троје остану у дијалогу, а не у сукобу.

2. Како видите подијељене државе у будућој конструкцији Европе?

Европа је одувијек обухватала подијељене, сложене и плурикултурне државе. Суштинско питање није да ли је држава унутрашње разнолика него да ли је та разноликост уграђена у смислен цивилизацијски оквир. Будућа Европа мора избјећи двије крајности: атомизацију на десетине микродржава неспособних да се саме одбране и репресивну бриселску централизацију која брише локални идентитет. Једини изводљив модел јесте патриотска, конзервативна, цивилизацијска конфедерација, оно што називам „хесперијализамˮ, у којој се принцип супсидијарности поштује, али се стратешке надлежности врше заједнички. У таквој структури подијељене државе могу напредовати: њихова унутрашња сложеност постаје микрокосмос европске цјелине, а не извор трајне нестабилности.

3. Да ли вјерујете у цикличност историје?

Да. Цивилизације заиста прате дуге структурне ритмове: спору припрему, период заснован на трансценденцији, антитезу утемељену у материјализму, синтезу у којој се традиција и разум спајају, а затим споро гашење кроз окоштавање. То је видљиво у Египту, древној Кини, Индији, грчко-римском свијету и на многим другим примјерима, а наравно и у европској цивилизацији. Разумије се, ти циклуси се не понављају потпуно истовјетно по садржају, али остају снажно упоредиви по форми. Касна Римска република, на примјер, нуди упечатљиве аналогије са данашњим западним свијетом, што сам показао у својој књизи „На путу ка царствуˮ: демографски пад, институционална парализа, масовне миграције, десакрализација, глобализација, друштвена поларизација, популизам, хљеб и игре, морална исцрпљеност и најзад грађански рат и царство.

Препознавање ових образаца не осуђује нас на фатализам; напротив, пружа нам алате за дјеловање, како бисмо из историјских нужности извукли најбоље и што потпуније остварили свој потенцијал без предавања нереалним очекивањима. Ако историја има цикличну димензију, то је само зато што људска природа сама по себи остаје трагично константна.

4. Какав одјек имају ваша размишљања и истраживања у Западној Европи?

Реакције су, не изненађује, подијељене. У академским круговима мој рад се углавном цијени због компаративне методологије и због низа појединачних паралела које повлачим између различитих прошлих цивилизација. Али, наравно, чим проговорим о посљедицама тих студија по савремени Запад, многе колеге се не слажу са мојим закључцима, јер су у супротности са њиховим властитим, углавном линеарним и заснованим на идеји прогреса. Што се тиче шире јавности, пријем у великој мјери зависи од идеолошке оријентације. Они који осјећају да Европа пролази кроз дубоку цивилизацијску кризу често осјете извјесно олакшање када виде да су њихове интуиције артикулисане у историјском оквиру.

Други, нарочито унутар прогресивног мејнстрима, свако позивање на цивилизацијски идентитет посматрају као сумњиво или ретроградно. Ипак, чак су и они критички настројени полако приморани да признају да су кризе које сам описивао – миграције, демографски слом, културна фрагментација, геополитичка слабост – данас у средишту европске политике. У том смислу, сама стварност је постала мој најефикаснији аргумент, иако они који су ме критиковали прије десет година, а сада долазе до истих закључака, то никада не би признали нити би се позвали на мој рад.

5. И ви долазите из подијељене државе, можете ли повући паралеле између БиХ и Белгије?

Белгија и Босна и Херцеговина су, наравно, изузетно различите државе, али дијеле бар један структурни проблем: као политичке творевине немају заједнички цивилизацијски наратив, те траже начине да повећају, умјесто да смање, унутрашњу сарадњу и међузависности. У Белгији, Фландрија и Валонија коегзистирају под једним федералним кровом, али све више живе у одвојеним културним и политичким свјетовима, непрестано се спорећи око тога ко контролише Брисел и како успоставити фискалну праведност између два веома неједнака дијела земље. У Босни и Херцеговини подјеле су много дубље, јер су укоријењене у религији, историји и геополитичкој оријентацији и додатно су појачане стварним грађанским ратом, мада бар, за разлику од Фламанаца и Валонаца, сви становници Босне и Херцеговине дијеле исти језик.

У оба случаја држава функционише само док је на окупу држе спољни притисак или поједини елементи, као што је положај Брисела; чим интегративни оквир ослаби, фрагментација се, међутим, постепено појачава. Поука је јасна: политичко јединство не може се конструисати технократским средствима нити се одржати пуком институционалном парализом. Потребан је заједнички морални хоризонт, симболички центар, осјећај судбине – као, на примјер, у подједнако разноликој, али много мање конфликтној Швајцарској. Без тога, држава постаје тек привремени аранжман, а не заједница.

6. Промовисали сте своју књигу „Европа као цивилизацијаˮ у преводу Центра, шта мислите које мјесто југоисточна Европа заузима у вашој идеји Европе, посебно након ваше недавне посјете Републици Српској?

Југоисточна Европа се често посматра као простор смјештен на периферији Европе, и заиста – од Византије и Светог римског царства до средњовјековних словенских краљевина, од православне духовности и католичког утицаја до вишевјековне борбе против османског ширења – овај регион је често био изложен сукобима. Истовремено, управо се у пограничним зонама духовне и психолошке особености одређене цивилизације најјасније испољавају.

Током моје посјете Републици Српској, снажно ме дојмила културна отпорност, приврженост породици, вјери и историјском континуитету – особине које је Западна Европа често напуштала под утицајем релативизма и потрошачке културе. Будућа хесперијалистичка Европа мора укључити југоисточну Европу не као додатак већ као стуб. Ако Европа треба да поново открије свој идентитет, допринос Београда, Бање Луке или Софије може се показати једнако важним као и допринос Лисабона, Хага или Копенхагена.

7. Да ли постоји константа њемачке политике у европској констелацији односа?

Да – њемачка темељна амбивалентност. Од 1945. године њемачка политика осцилира између два импулса: жеље да националну одговорност раствори у наднационалним структурама како би побјегла од сопствене проблематичне прошлости и структурне доминације која Њемачку чини de facto центром Европске уније. То ствара парадокс: Њемачка економски обликује Европу, али одбија да преузме експлицитно политичко вођство; подстиче интеграцију, али често према сопственим материјалним преференцијама; прихвата морални универзализам, али понекад на штету европске стратешке аутономије.

То је данас нарочито очигледно, јер Њемачка, из идеолошких разлога, настоји да наметне своју политику масовних миграција, климатске неутралности и „вокизмаˮ читавом континенту, проширујући своју самоубилачку девијацију на цијелу нашу цивилизацију. Стварна константа њемачке политике је, дакле, њен неријешени идентитет: велика сила која то више не жели да призна и чија колебања или грешке све више паралишу читаву Европску унију. Још једном, будућност Европе зависи од Њемачке: оног тренутка када Берлин коначно одлучи да напусти „вокизамˮ, судбина свих његових сусједа могла би се промијенити у трену – набоље.

Чланак Опадање Европе – интервју са Давидом Енглесом се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

Шукало је на научном скупу, који је окупио више од 150 аутора из 24 земље, представио рад под називом „Контроверзе у саставу Уставног суда БиХ: између уставности, политизације и доминације“, у којем су анализирани кључни проблеми функционисања ове институције.

У раду је посебно указано на спорна питања састава Уставног суда, укључујући присуство страних, а одсуство српских судија, као и наставак вршења судијске функције након навршене 70. године живота на основу подзаконских аката, супротно уставним одредбама.

У научном раду Шукало говори да је Уставни суд БиХ у значајној мјери изашао из оквира класичне уставносудске контроле, додајући да посебан проблем представља политички ефекат одлука Уставног суда и њихов утицај на дејтонски уставни систем БиХ.

Шукало је нагласио да без доношења закона о Уставном суду БиХ, окончања мандата страних судија и враћања Суда у оквире уставне контроле није могуће обновити повјерење у уставни поредак БиХ.

Уставни суд БиХ, који је према Дејтонском мировном споразуму био замишљен као транзиционо рјешење постконфликтне заједнице, временом је од заштитника Устава постао један од кључних фактора стварања нове неуставне политичко-правне стварности. Високи представници и Уставни суд су главни аутори паралелног политичког устава, који је супротан дејтонском Уставу.

Чланак ЦДПИ на међународном научном скупу „Изазови и перспективе развоја правних система у XXI вијеку“ се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

У таквом контексту, посебно је важно имати у виду и оцјене релевантних европских институција. Европска комисија је у извјештају за БиХ из 2024. навела да гас и даље има ограничено мјесто у укупном енергетском снабдијевању земље и да БиХ остаје у потпуности зависна од једног јединог спољног извора снабдијевања гасом, док су ранији извјештаји указивали и на ослоњеност на један гасни коридор. Унутар таквог оквира, Република Српска може се сагледати као актер који питању енергетског развоја приступа као дијелу одговорне и дугорочне политике, настојећи да сопственим иницијативама и активнијим приступом гасификацији допринесе не само сопственој стабилности већ и широј енергетској безбједности БиХ и процесу регионалног повезивања.

Полазећи од чињенице да су и Република Српска и БиХ у цјелини и даље ограничено гасификован простор, све нове активности у овој области добијају тежину већу од уобичајеног инфраструктурног подухвата. Оне се могу посматрати као дио ширег процеса који би, у случају даљег напредовања и реализације, могао означити улазак у нову фазу енергетског развоја, са ефектима који  превазилазе само питање снабдијевања и задиру у шири оквир развојног, привредног и стратешког позиционирања Републике Српске, али и БиХ у цјелини.

У таквом окружењу, простор Источног Медитерана све израженије се намеће као једно од важних чворишта нове енергетске динамике, која се преноси и на југоисток Европе. На том простору укрштају се безбједносни ризици, LNG инфраструктура, поморске руте, комерцијални аранжмани и настојања различитих актера да прошире опције снабдијевања и ојачају утицај над будућим правцима енергетског повезивања. Због тога се однос између Источног Медитерана и унутрашњих енергетских токова на Балкану сада мора посматрати као дио шире енергетске геополитике, у којој су питања извора, рута, логистике и политичке стабилности снажно испреплетена. Са становишта тако дефинисаног ширег контекста, потребно је посматрати и значај јужног правца снабдијевања гасом БиХ преко Хрватске.

Источни Медитеран данас није важан само као географски простор у коме се укрштају енергетски и безбједносни интереси већ и као један од ширих извора динамике која, преко LNG ланаца, јадранске инфраструктуре и регионалних транспортних система, утиче и на унутрашње енергетско планирање на Балкану. Зато се веза између Источног Медитерана и БиХ може сагледати као дио сложеније енергетске мреже, у којој медитерански, јадрански и копнени правци заједно обликују нове опције снабдијевања. У условима када Европа настоји да смањи осјетљивост на ограничен број праваца снабдијевања и да ојача енергетску стабилност, овај шири јужни простор добија додатну важност и за БиХ, а тиме посредно и за Републику Српску.

Унутар таквог ширег геоенергетског окружења, јужни правац снабдијевања гасом добија посебан значај. Такозвана јужна интерконекција са тог становишта представља потенцијални правац повезивања БиХ са хрватским транспортним системом, јадранском LNG инфраструктуром и терминалом на острву Крк, чиме се питање снабдијевања непосредније везује за шири јадрански и медитерански простор. Њен значај, посматрано из ове перспективе, произлази из чињенице да би, у случају даљег развоја пројекта и испуњења потребних претпоставки, могла отворити додатну улазну тачку и тиме ојачати могућности диверзификације снабдијевања у БиХ, а посредно и у Републици Српској.

На тај начин, питање овог правца не би се посматрало само у ширењу опција снабдијевања већ и у јачању претпоставки за стабилнији континуитет снабдијевања, са значајним импликацијама по енергетску безбједност. Веза са Источним Медитераном управо ту добија своје право мјесто. Источни Медитеран не треба разумјети као један једини и унапријед дефинисан извор за овај дио Европе већ као шири енергетски простор чији се значај преноси преко LNG ланаца, поморских рута, терминала и копнених транспортних система. Јужни правац стога се може разумјети као једна од потенцијалних спона кроз коју би се дио те шире медитеранске динамике пренио и на Балкан.

Из те перспективе, јужна интерконекција може се посматрати и у ширем контексту европских настојања да се, у условима појачане енергетске неизвјесности и израженије свијести о рањивости постојећих ланаца снабдијевања, постепено ојача укупна отпорност система. Јавно доступне информације о раду терминала на Крку додатно упућују на растући значај јадранске димензије у ширем регионалном енергетском повезивању, што овом пројекту даје и значај за БиХ. Ипак, и ова опција треба да се посматра са извјесном дозом опреза. Њена вриједност би се, у случају даљег развоја, прије свега могла огледати у ширењу избора и постепеном умањењу структурне зависности од ограниченог броја праваца снабдијевања.

Ипак, ни овај начин снабдијевања није лишен неизвјесности. Поремећаји у ширем блискоисточном простору, осјетљивост глобалних LNG токова и значај кључних поморских тјеснаца показују колико се кризе у том дијелу свијета могу брзо одразити и на европско тржиште, утичући на сигурност снабдијевања, кретање цијена и укупну тржишну извјесност. Сходно томе, и правци који се често посматрају као диверзификациони остају под утицајем шире геополитичке динамике. Управо зато је, из академске и аналитичке перспективе, примјереније говорити о јужној интерконекцији као о опцији са значајним потенцијалом него као о унапријед заокруженом и коначном рјешењу.

Њен могући значај није у томе што би отклонила све облике енергетске рањивости већ у томе што би могла допринијети већој флексибилности, постепеном проширењу избора и умањењу зависности од ограниченог броја праваца снабдијевања. Другим ријечима, диверзификација не значи нестанак ризика већ њихово распоређивање и потенцијално умањење. Управо зато вриједност овог правца треба мјерити у контексту шире енергетске архитектуре, а не искључиво кроз призму једног пројекта или једног политичког тренутка.

У том оквиру, и источна интерконекција према Србији, то јест источни правац гасног повезивања Републике Српске, а тиме и БиХ, све јасније се профилише као један од релевантних праваца у широј политици гасификације. Са становишта Републике Српске, њен значај произлази прије свега из примарне важности коју овај правац има у погледу снабдијевања и даљег развоја гасификације, као и из географског положаја, постојећих енергетских веза и могућности да допринесе стабилнијем снабдијевању и ширењу гасне инфраструктуре у Републици Српској.

Истовремено, питање шире диверзификације на нивоу БиХ мора се посматрати у ширем и сложенијем регулаторном и геополитичком оквиру, посебно у условима спољних поремећаја. Из такве перспективе, и јужну и источну интерконекцију оправдано је посматрати као потенцијално комплементарне елементе шире енергетске политике, а не нужно као међусобно искључиве изборе. Ипак, даљи развој ових процеса још увек не омогућава коначне оцјене, због чега је примјереније говорити о правцима који се постепено конкретизују него о већ заокруженим исходима.

Са становишта Републике Српске, кључно питање зато није како замијенити постојећи ослонац већ како, уз примарно снабдијевање преко источне интерконекције, разматрати и друге опције које дугорочно јачају стабилност, смањују структурну рањивост и остављају простор за развој. Такав приступ има утемељење и у обавезама које БиХ преузима као уговорна страна Енергетске заједнице, посебно у дијелу који се односи на сигурност снабдијевања гасом.

Сходно томе, од посебног значаја су процјена ризика, превентивни акциони план и план за ванредне ситуације, јер управо они представљају основне инструменте за управљање поремећајима и кризама у сектору гасног снабдијевања. Зато питање гасификације не треба сводити на уску расправу о појединачним трасама већ га посматрати као дио ширег институционалног, развојног и безбједносног планирања, нарочито у времену када су поремећаји на Блиском истоку, осјетљивост глобалних LNG токова и политичка условљеност инфраструктурних пројеката постали трајни елементи ширег безбједносног окружења.

Укупно посматрано, веза са Источним Медитераном показује да се питање снабдијевања гасом у БиХ више не може разумјети искључиво у локалним оквирима. Напротив, оно све више постаје дио шире енергетске геополитике која повезује медитерански, јадрански и балкански простор. Јужна интерконекција, као потенцијална веза са јадранским и ширим медитеранским простором, добија значај у логици диверзификације у времену када је Европа изложена израженој енергетској осјетљивости, цјеновним поремећајима и геополитички условљеним ризицима. У том оквиру, и Источни Медитеран остаје важан као један од ширих енергетских простора из којих се, посредно и кроз сложенији ланац снабдијевања, могу обликовати нове могућности снабдијевања. Посматрано из те перспективе, и источна интерконекција према Србији добија додатни смисао, будући да за Републику Српску има примарни значај у погледу снабдијевања и даљег развоја гасификације.

Истовремено, разматрање и других праваца показује да се ово питање не посматра само као техничко или инфраструктурно већ у ширем и дугорочнијем стратешком оквиру. Полазећи од тога, Република Српска може се сагледати као чинилац који, уз примарно ослањање на источну интерконекцију, настоји да очува отвореност према другим правцима снабдијевања гасом и потенцијалним изворима, посматрајући гасификацију у ширем оквиру стратешке флексибилности и енергетске стабилности.

Такав приступ, уколико буде даље развијан, могао би имати шири значај не само за БиХ већ и за регионално енергетско повезивање. Истовремено, он би омогућио да се БиХ више не посматра искључиво као простор структурних ограничења, слабости и спољних интервенција већ и као простор у коме се, кроз конкретне иницијативе и одговорно енергетско планирање, јача сигурност снабдијевања и учвршћују претпоставке економске стабилности, што у цјелини представља важан услов дугорочније одрживости. У том смислу, конструктиван приступ Републике Српске добио би значај који превазилази унутрашњи ниво и постао релевантан и за шире регионално енергетско повезивање.

Овакво усмјерење било би у складу и са ширим европским настојањима да се, кроз диверзификацију праваца и извора снабдијевања, јача сигурност снабдијевања, смањује осјетљивост на спољне поремећаје и јача економска стабилност. Управо зато повезаност БиХ и Републике Српске са енергетском динамиком Источног Медитерана и новим облицима регионалне гасне инфраструктуре више не би представљала споредно питање већ дио ширег промишљања начина на који се савремени ризици и нове могућности укључују у енергетско и развојно планирање. У крајњој линији, управо се у томе огледа шири смисао оваквог приступа, јер у условима неизвјесности његова највећа вриједност лежи у способности да очува слободу стратешког избора.

Часопис у цијелости је доступан путем сљедећег линка:

Четврти број часописа Serbian Strategies International

Извор: Serbian Strategies International

Чланак Република Српска у новој енергетској геополитици између Источног Медитерана и БиХ – објављено у часопису Serbian Strategies International се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

Маленица је скренуо пажњу на негативну трансформацију европског пројекта те јачање ратохушкачке реторике од стране европских званичника и политичких фигура.

Истакнута је штетност политике коју Европска унија води ка Русији од почетка специјалне војне операције те је констатовано да је управо такав курс директно узроковао деградацију статуса, утицаја и угледа Европе у међународним односима.

У току емисије, заједно са саговорницима, Маленица је истакао опасност европске тенденције да кроз призму ратног сукоба посматра своје будуће односе са Русијом.

У контексту односа са великим центрима моћи истакнуте су позитивне иницијативе Републике Српске која је довеле до побољшавања односа са новом америчком администрацијом те одржавања позитивних односа између Републике Српске, са једне, те Русије и Кине са друге стране.

У емисију су такође гостовали Александар Павић, српски политички аналитичар, и Владе Симовић, професор на Факултету политичких наука у Бањалуци.

Гостовање у цијелости можете погледати путем сљедећег линка:

Чланак Истраживач ЦДПИ Љубиша Маленица гостовао у емисији Геополитика РТРС-а. се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

Укупно дјеловање актуелне америчке администрације није једногласно прихваћено код куће, и то је нешто што треба имати у виду.

Намјеру Њемачке да до 2039. године креира најјачу војну силу у Европи, упркос улози коју је имала у оба свјетска рата, треба узимати у обзир и с пажњом пратити. Истовремено, НАТО ће сасвим сигурно доживјети један вид трансформације.

Амерички униполарни моменат је изазвао друге центре моћи који сада настоје да успоставе баланс на глобалном нивоу.

Гостовање у цијелости можете погледати путем сљедећег линка:

Извор: РТРС

Чланак Милан Милаковић у Јутарњем програму РТРС-а о актуелној војнополитичкој ситуацији се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

Савремена демократска цивилизација, изграђена на античком појму logos-а, хришћанском појму истине и просвјетитељском нагласку на разуму, почива на претпоставци да истина постоји независно од било којег политичког режима. Она се открива кроз слободно научно-стручно истраживање, расправу, сукоб аргумената и стално преиспитивање прошлости и садашњости, те самим тим и будућности.

У тоталитарним системима – било да је ријеч о нацизму, фашизму, политичком исламу или другим идеолошким режимима – истина је предмет политичке одлуке. Држава прописује дозвољено тумачење историје и друштвено-политичке реалности, а свако одступање је спречавано и санкционисано. У таквим друштвима историја постаје средство власти, а не трагање за истином, док је наука углавном сведена на идеолошку службу.

У европској цивилизацији и демократским државама и друштвима правоснажне пресуде заслужују поштовање у правном поретку, али не укидају слободу научног истраживања. Међународно право штити слободу мишљења, изражавања и научног рада, укључујући и мултидисциплинарно испитивање рата, ратних злочина и историјских контроверзи. Оно што је забрањено није научна ревизија историје него подстрекавање мржње, насиља и свјесно злоупотребљавање жртава.

Конференција је окупила представнике академске и научне заједнице, генерале, официре и припаднике Војске Републике Српске свих категорија, представнике институција Републике Српске, представнике цивилног друштва и друге. На скупу су свој стручни осврт дала препозната имена из области права и историје. Пригодним говором, предсједник Владе Републике Српске, Саво Минић, је отворио скуп.

Тема конференције је од суштинског значаја, временом ће постајати све израженија и сходно томе захтијева проналажење инстутционалног одговора.

Представник ЦПДИ, Предраг Лозо, је на ову тему говорио у Јутарњем програму РТРС-а. Гостовање у цијелости можете погледати путем сљедећег линка:

Галерија:

Чланак У Бањалуци одржана конференција „КРИВИЧНИ ПРОГОН КАО ИНСТРУМЕНТ РЕВИЗИЈЕ ИСТОРИЈЕ – УГРОЖАВАЊЕ СЛОБОДЕ МИШЉЕЊА И ГОВОРА ПРЕСУДАМА СУДА БИХˮ се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.