1. Професоре Енгелс, ви сте истраживач, предавач, историчар и заговорник једне посебне идеје Европе? Како сте спојили своја истраживања и своја убјеђења?

За мене не постоји противрјечност између ригорозног истраживања и личних увјерења или, прецизније, између логичних посљедица које проистичу из резултата претходних истраживања. Сваки историчар, признао то или не, приступа прошлости са одређеним погледом на свијет и из свог истраживања излази са извјесним ставом, понекад истовјетним, а понекад различитим у односу на своје почетне претпоставке. Кључно је интелектуално поштење. Аргументи морају бити утемељени у изворима, методе морају бити транспарентне, а закључци морају остати подложни оповргавању.

Моја цивилизацијска увјерења нису наметнута изворној грађи, већ произлазе из дугорочних образаца који су се испољили кроз моја проучавања антике, средњег вијека и модерне Европе. Стога, када упозоравам на опадање Европе или истичем потребу за културном самоодбраном, то не чиним из идеолошке страсти него из историографске забринутости за стварне посљедице до којих су ме довела моја истраживања. Другим ријечима, увјерење даје смјер, наука полигон провјере, а резултати истраживања практичне поуке, док задатак интелектуалца остаје да обезбиједи да све троје остану у дијалогу, а не у сукобу.

2. Како видите подијељене државе у будућој конструкцији Европе?

Европа је одувијек обухватала подијељене, сложене и плурикултурне државе. Суштинско питање није да ли је држава унутрашње разнолика него да ли је та разноликост уграђена у смислен цивилизацијски оквир. Будућа Европа мора избјећи двије крајности: атомизацију на десетине микродржава неспособних да се саме одбране и репресивну бриселску централизацију која брише локални идентитет. Једини изводљив модел јесте патриотска, конзервативна, цивилизацијска конфедерација, оно што називам „хесперијализамˮ, у којој се принцип супсидијарности поштује, али се стратешке надлежности врше заједнички. У таквој структури подијељене државе могу напредовати: њихова унутрашња сложеност постаје микрокосмос европске цјелине, а не извор трајне нестабилности.

3. Да ли вјерујете у цикличност историје?

Да. Цивилизације заиста прате дуге структурне ритмове: спору припрему, период заснован на трансценденцији, антитезу утемељену у материјализму, синтезу у којој се традиција и разум спајају, а затим споро гашење кроз окоштавање. То је видљиво у Египту, древној Кини, Индији, грчко-римском свијету и на многим другим примјерима, а наравно и у европској цивилизацији. Разумије се, ти циклуси се не понављају потпуно истовјетно по садржају, али остају снажно упоредиви по форми. Касна Римска република, на примјер, нуди упечатљиве аналогије са данашњим западним свијетом, што сам показао у својој књизи „На путу ка царствуˮ: демографски пад, институционална парализа, масовне миграције, десакрализација, глобализација, друштвена поларизација, популизам, хљеб и игре, морална исцрпљеност и најзад грађански рат и царство.

Препознавање ових образаца не осуђује нас на фатализам; напротив, пружа нам алате за дјеловање, како бисмо из историјских нужности извукли најбоље и што потпуније остварили свој потенцијал без предавања нереалним очекивањима. Ако историја има цикличну димензију, то је само зато што људска природа сама по себи остаје трагично константна.

4. Какав одјек имају ваша размишљања и истраживања у Западној Европи?

Реакције су, не изненађује, подијељене. У академским круговима мој рад се углавном цијени због компаративне методологије и због низа појединачних паралела које повлачим између различитих прошлих цивилизација. Али, наравно, чим проговорим о посљедицама тих студија по савремени Запад, многе колеге се не слажу са мојим закључцима, јер су у супротности са њиховим властитим, углавном линеарним и заснованим на идеји прогреса. Што се тиче шире јавности, пријем у великој мјери зависи од идеолошке оријентације. Они који осјећају да Европа пролази кроз дубоку цивилизацијску кризу често осјете извјесно олакшање када виде да су њихове интуиције артикулисане у историјском оквиру.

Други, нарочито унутар прогресивног мејнстрима, свако позивање на цивилизацијски идентитет посматрају као сумњиво или ретроградно. Ипак, чак су и они критички настројени полако приморани да признају да су кризе које сам описивао – миграције, демографски слом, културна фрагментација, геополитичка слабост – данас у средишту европске политике. У том смислу, сама стварност је постала мој најефикаснији аргумент, иако они који су ме критиковали прије десет година, а сада долазе до истих закључака, то никада не би признали нити би се позвали на мој рад.

5. И ви долазите из подијељене државе, можете ли повући паралеле између БиХ и Белгије?

Белгија и Босна и Херцеговина су, наравно, изузетно различите државе, али дијеле бар један структурни проблем: као политичке творевине немају заједнички цивилизацијски наратив, те траже начине да повећају, умјесто да смање, унутрашњу сарадњу и међузависности. У Белгији, Фландрија и Валонија коегзистирају под једним федералним кровом, али све више живе у одвојеним културним и политичким свјетовима, непрестано се спорећи око тога ко контролише Брисел и како успоставити фискалну праведност између два веома неједнака дијела земље. У Босни и Херцеговини подјеле су много дубље, јер су укоријењене у религији, историји и геополитичкој оријентацији и додатно су појачане стварним грађанским ратом, мада бар, за разлику од Фламанаца и Валонаца, сви становници Босне и Херцеговине дијеле исти језик.

У оба случаја држава функционише само док је на окупу држе спољни притисак или поједини елементи, као што је положај Брисела; чим интегративни оквир ослаби, фрагментација се, међутим, постепено појачава. Поука је јасна: политичко јединство не може се конструисати технократским средствима нити се одржати пуком институционалном парализом. Потребан је заједнички морални хоризонт, симболички центар, осјећај судбине – као, на примјер, у подједнако разноликој, али много мање конфликтној Швајцарској. Без тога, држава постаје тек привремени аранжман, а не заједница.

6. Промовисали сте своју књигу „Европа као цивилизацијаˮ у преводу Центра, шта мислите које мјесто југоисточна Европа заузима у вашој идеји Европе, посебно након ваше недавне посјете Републици Српској?

Југоисточна Европа се често посматра као простор смјештен на периферији Европе, и заиста – од Византије и Светог римског царства до средњовјековних словенских краљевина, од православне духовности и католичког утицаја до вишевјековне борбе против османског ширења – овај регион је често био изложен сукобима. Истовремено, управо се у пограничним зонама духовне и психолошке особености одређене цивилизације најјасније испољавају.

Током моје посјете Републици Српској, снажно ме дојмила културна отпорност, приврженост породици, вјери и историјском континуитету – особине које је Западна Европа често напуштала под утицајем релативизма и потрошачке културе. Будућа хесперијалистичка Европа мора укључити југоисточну Европу не као додатак већ као стуб. Ако Европа треба да поново открије свој идентитет, допринос Београда, Бање Луке или Софије може се показати једнако важним као и допринос Лисабона, Хага или Копенхагена.

7. Да ли постоји константа њемачке политике у европској констелацији односа?

Да – њемачка темељна амбивалентност. Од 1945. године њемачка политика осцилира између два импулса: жеље да националну одговорност раствори у наднационалним структурама како би побјегла од сопствене проблематичне прошлости и структурне доминације која Њемачку чини de facto центром Европске уније. То ствара парадокс: Њемачка економски обликује Европу, али одбија да преузме експлицитно политичко вођство; подстиче интеграцију, али често према сопственим материјалним преференцијама; прихвата морални универзализам, али понекад на штету европске стратешке аутономије.

То је данас нарочито очигледно, јер Њемачка, из идеолошких разлога, настоји да наметне своју политику масовних миграција, климатске неутралности и „вокизмаˮ читавом континенту, проширујући своју самоубилачку девијацију на цијелу нашу цивилизацију. Стварна константа њемачке политике је, дакле, њен неријешени идентитет: велика сила која то више не жели да призна и чија колебања или грешке све више паралишу читаву Европску унију. Још једном, будућност Европе зависи од Њемачке: оног тренутка када Берлин коначно одлучи да напусти „вокизамˮ, судбина свих његових сусједа могла би се промијенити у трену – набоље.

Чланак Опадање Европе – интервју са Давидом Енглесом се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

Шукало је на научном скупу, који је окупио више од 150 аутора из 24 земље, представио рад под називом „Контроверзе у саставу Уставног суда БиХ: између уставности, политизације и доминације“, у којем су анализирани кључни проблеми функционисања ове институције.

У раду је посебно указано на спорна питања састава Уставног суда, укључујући присуство страних, а одсуство српских судија, као и наставак вршења судијске функције након навршене 70. године живота на основу подзаконских аката, супротно уставним одредбама.

У научном раду Шукало говори да је Уставни суд БиХ у значајној мјери изашао из оквира класичне уставносудске контроле, додајући да посебан проблем представља политички ефекат одлука Уставног суда и њихов утицај на дејтонски уставни систем БиХ.

Шукало је нагласио да без доношења закона о Уставном суду БиХ, окончања мандата страних судија и враћања Суда у оквире уставне контроле није могуће обновити повјерење у уставни поредак БиХ.

Уставни суд БиХ, који је према Дејтонском мировном споразуму био замишљен као транзиционо рјешење постконфликтне заједнице, временом је од заштитника Устава постао један од кључних фактора стварања нове неуставне политичко-правне стварности. Високи представници и Уставни суд су главни аутори паралелног политичког устава, који је супротан дејтонском Уставу.

Чланак ЦДПИ на међународном научном скупу „Изазови и перспективе развоја правних система у XXI вијеку“ се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

У таквом контексту, посебно је важно имати у виду и оцјене релевантних европских институција. Европска комисија је у извјештају за БиХ из 2024. навела да гас и даље има ограничено мјесто у укупном енергетском снабдијевању земље и да БиХ остаје у потпуности зависна од једног јединог спољног извора снабдијевања гасом, док су ранији извјештаји указивали и на ослоњеност на један гасни коридор. Унутар таквог оквира, Република Српска може се сагледати као актер који питању енергетског развоја приступа као дијелу одговорне и дугорочне политике, настојећи да сопственим иницијативама и активнијим приступом гасификацији допринесе не само сопственој стабилности већ и широј енергетској безбједности БиХ и процесу регионалног повезивања.

Полазећи од чињенице да су и Република Српска и БиХ у цјелини и даље ограничено гасификован простор, све нове активности у овој области добијају тежину већу од уобичајеног инфраструктурног подухвата. Оне се могу посматрати као дио ширег процеса који би, у случају даљег напредовања и реализације, могао означити улазак у нову фазу енергетског развоја, са ефектима који  превазилазе само питање снабдијевања и задиру у шири оквир развојног, привредног и стратешког позиционирања Републике Српске, али и БиХ у цјелини.

У таквом окружењу, простор Источног Медитерана све израженије се намеће као једно од важних чворишта нове енергетске динамике, која се преноси и на југоисток Европе. На том простору укрштају се безбједносни ризици, LNG инфраструктура, поморске руте, комерцијални аранжмани и настојања различитих актера да прошире опције снабдијевања и ојачају утицај над будућим правцима енергетског повезивања. Због тога се однос између Источног Медитерана и унутрашњих енергетских токова на Балкану сада мора посматрати као дио шире енергетске геополитике, у којој су питања извора, рута, логистике и политичке стабилности снажно испреплетена. Са становишта тако дефинисаног ширег контекста, потребно је посматрати и значај јужног правца снабдијевања гасом БиХ преко Хрватске.

Источни Медитеран данас није важан само као географски простор у коме се укрштају енергетски и безбједносни интереси већ и као један од ширих извора динамике која, преко LNG ланаца, јадранске инфраструктуре и регионалних транспортних система, утиче и на унутрашње енергетско планирање на Балкану. Зато се веза између Источног Медитерана и БиХ може сагледати као дио сложеније енергетске мреже, у којој медитерански, јадрански и копнени правци заједно обликују нове опције снабдијевања. У условима када Европа настоји да смањи осјетљивост на ограничен број праваца снабдијевања и да ојача енергетску стабилност, овај шири јужни простор добија додатну важност и за БиХ, а тиме посредно и за Републику Српску.

Унутар таквог ширег геоенергетског окружења, јужни правац снабдијевања гасом добија посебан значај. Такозвана јужна интерконекција са тог становишта представља потенцијални правац повезивања БиХ са хрватским транспортним системом, јадранском LNG инфраструктуром и терминалом на острву Крк, чиме се питање снабдијевања непосредније везује за шири јадрански и медитерански простор. Њен значај, посматрано из ове перспективе, произлази из чињенице да би, у случају даљег развоја пројекта и испуњења потребних претпоставки, могла отворити додатну улазну тачку и тиме ојачати могућности диверзификације снабдијевања у БиХ, а посредно и у Републици Српској.

На тај начин, питање овог правца не би се посматрало само у ширењу опција снабдијевања већ и у јачању претпоставки за стабилнији континуитет снабдијевања, са значајним импликацијама по енергетску безбједност. Веза са Источним Медитераном управо ту добија своје право мјесто. Источни Медитеран не треба разумјети као један једини и унапријед дефинисан извор за овај дио Европе већ као шири енергетски простор чији се значај преноси преко LNG ланаца, поморских рута, терминала и копнених транспортних система. Јужни правац стога се може разумјети као једна од потенцијалних спона кроз коју би се дио те шире медитеранске динамике пренио и на Балкан.

Из те перспективе, јужна интерконекција може се посматрати и у ширем контексту европских настојања да се, у условима појачане енергетске неизвјесности и израженије свијести о рањивости постојећих ланаца снабдијевања, постепено ојача укупна отпорност система. Јавно доступне информације о раду терминала на Крку додатно упућују на растући значај јадранске димензије у ширем регионалном енергетском повезивању, што овом пројекту даје и значај за БиХ. Ипак, и ова опција треба да се посматра са извјесном дозом опреза. Њена вриједност би се, у случају даљег развоја, прије свега могла огледати у ширењу избора и постепеном умањењу структурне зависности од ограниченог броја праваца снабдијевања.

Ипак, ни овај начин снабдијевања није лишен неизвјесности. Поремећаји у ширем блискоисточном простору, осјетљивост глобалних LNG токова и значај кључних поморских тјеснаца показују колико се кризе у том дијелу свијета могу брзо одразити и на европско тржиште, утичући на сигурност снабдијевања, кретање цијена и укупну тржишну извјесност. Сходно томе, и правци који се често посматрају као диверзификациони остају под утицајем шире геополитичке динамике. Управо зато је, из академске и аналитичке перспективе, примјереније говорити о јужној интерконекцији као о опцији са значајним потенцијалом него као о унапријед заокруженом и коначном рјешењу.

Њен могући значај није у томе што би отклонила све облике енергетске рањивости већ у томе што би могла допринијети већој флексибилности, постепеном проширењу избора и умањењу зависности од ограниченог броја праваца снабдијевања. Другим ријечима, диверзификација не значи нестанак ризика већ њихово распоређивање и потенцијално умањење. Управо зато вриједност овог правца треба мјерити у контексту шире енергетске архитектуре, а не искључиво кроз призму једног пројекта или једног политичког тренутка.

У том оквиру, и источна интерконекција према Србији, то јест источни правац гасног повезивања Републике Српске, а тиме и БиХ, све јасније се профилише као један од релевантних праваца у широј политици гасификације. Са становишта Републике Српске, њен значај произлази прије свега из примарне важности коју овај правац има у погледу снабдијевања и даљег развоја гасификације, као и из географског положаја, постојећих енергетских веза и могућности да допринесе стабилнијем снабдијевању и ширењу гасне инфраструктуре у Републици Српској.

Истовремено, питање шире диверзификације на нивоу БиХ мора се посматрати у ширем и сложенијем регулаторном и геополитичком оквиру, посебно у условима спољних поремећаја. Из такве перспективе, и јужну и источну интерконекцију оправдано је посматрати као потенцијално комплементарне елементе шире енергетске политике, а не нужно као међусобно искључиве изборе. Ипак, даљи развој ових процеса још увек не омогућава коначне оцјене, због чега је примјереније говорити о правцима који се постепено конкретизују него о већ заокруженим исходима.

Са становишта Републике Српске, кључно питање зато није како замијенити постојећи ослонац већ како, уз примарно снабдијевање преко источне интерконекције, разматрати и друге опције које дугорочно јачају стабилност, смањују структурну рањивост и остављају простор за развој. Такав приступ има утемељење и у обавезама које БиХ преузима као уговорна страна Енергетске заједнице, посебно у дијелу који се односи на сигурност снабдијевања гасом.

Сходно томе, од посебног значаја су процјена ризика, превентивни акциони план и план за ванредне ситуације, јер управо они представљају основне инструменте за управљање поремећајима и кризама у сектору гасног снабдијевања. Зато питање гасификације не треба сводити на уску расправу о појединачним трасама већ га посматрати као дио ширег институционалног, развојног и безбједносног планирања, нарочито у времену када су поремећаји на Блиском истоку, осјетљивост глобалних LNG токова и политичка условљеност инфраструктурних пројеката постали трајни елементи ширег безбједносног окружења.

Укупно посматрано, веза са Источним Медитераном показује да се питање снабдијевања гасом у БиХ више не може разумјети искључиво у локалним оквирима. Напротив, оно све више постаје дио шире енергетске геополитике која повезује медитерански, јадрански и балкански простор. Јужна интерконекција, као потенцијална веза са јадранским и ширим медитеранским простором, добија значај у логици диверзификације у времену када је Европа изложена израженој енергетској осјетљивости, цјеновним поремећајима и геополитички условљеним ризицима. У том оквиру, и Источни Медитеран остаје важан као један од ширих енергетских простора из којих се, посредно и кроз сложенији ланац снабдијевања, могу обликовати нове могућности снабдијевања. Посматрано из те перспективе, и источна интерконекција према Србији добија додатни смисао, будући да за Републику Српску има примарни значај у погледу снабдијевања и даљег развоја гасификације.

Истовремено, разматрање и других праваца показује да се ово питање не посматра само као техничко или инфраструктурно већ у ширем и дугорочнијем стратешком оквиру. Полазећи од тога, Република Српска може се сагледати као чинилац који, уз примарно ослањање на источну интерконекцију, настоји да очува отвореност према другим правцима снабдијевања гасом и потенцијалним изворима, посматрајући гасификацију у ширем оквиру стратешке флексибилности и енергетске стабилности.

Такав приступ, уколико буде даље развијан, могао би имати шири значај не само за БиХ већ и за регионално енергетско повезивање. Истовремено, он би омогућио да се БиХ више не посматра искључиво као простор структурних ограничења, слабости и спољних интервенција већ и као простор у коме се, кроз конкретне иницијативе и одговорно енергетско планирање, јача сигурност снабдијевања и учвршћују претпоставке економске стабилности, што у цјелини представља важан услов дугорочније одрживости. У том смислу, конструктиван приступ Републике Српске добио би значај који превазилази унутрашњи ниво и постао релевантан и за шире регионално енергетско повезивање.

Овакво усмјерење било би у складу и са ширим европским настојањима да се, кроз диверзификацију праваца и извора снабдијевања, јача сигурност снабдијевања, смањује осјетљивост на спољне поремећаје и јача економска стабилност. Управо зато повезаност БиХ и Републике Српске са енергетском динамиком Источног Медитерана и новим облицима регионалне гасне инфраструктуре више не би представљала споредно питање већ дио ширег промишљања начина на који се савремени ризици и нове могућности укључују у енергетско и развојно планирање. У крајњој линији, управо се у томе огледа шири смисао оваквог приступа, јер у условима неизвјесности његова највећа вриједност лежи у способности да очува слободу стратешког избора.

Часопис у цијелости је доступан путем сљедећег линка:

Четврти број часописа Serbian Strategies International

Извор: Serbian Strategies International

Чланак Република Српска у новој енергетској геополитици између Источног Медитерана и БиХ – објављено у часопису Serbian Strategies International се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

Маленица је скренуо пажњу на негативну трансформацију европског пројекта те јачање ратохушкачке реторике од стране европских званичника и политичких фигура.

Истакнута је штетност политике коју Европска унија води ка Русији од почетка специјалне војне операције те је констатовано да је управо такав курс директно узроковао деградацију статуса, утицаја и угледа Европе у међународним односима.

У току емисије, заједно са саговорницима, Маленица је истакао опасност европске тенденције да кроз призму ратног сукоба посматра своје будуће односе са Русијом.

У контексту односа са великим центрима моћи истакнуте су позитивне иницијативе Републике Српске која је довеле до побољшавања односа са новом америчком администрацијом те одржавања позитивних односа између Републике Српске, са једне, те Русије и Кине са друге стране.

У емисију су такође гостовали Александар Павић, српски политички аналитичар, и Владе Симовић, професор на Факултету политичких наука у Бањалуци.

Гостовање у цијелости можете погледати путем сљедећег линка:

Чланак Истраживач ЦДПИ Љубиша Маленица гостовао у емисији Геополитика РТРС-а. се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

Укупно дјеловање актуелне америчке администрације није једногласно прихваћено код куће, и то је нешто што треба имати у виду.

Намјеру Њемачке да до 2039. године креира најјачу војну силу у Европи, упркос улози коју је имала у оба свјетска рата, треба узимати у обзир и с пажњом пратити. Истовремено, НАТО ће сасвим сигурно доживјети један вид трансформације.

Амерички униполарни моменат је изазвао друге центре моћи који сада настоје да успоставе баланс на глобалном нивоу.

Гостовање у цијелости можете погледати путем сљедећег линка:

Извор: РТРС

Чланак Милан Милаковић у Јутарњем програму РТРС-а о актуелној војнополитичкој ситуацији се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

Савремена демократска цивилизација, изграђена на античком појму logos-а, хришћанском појму истине и просвјетитељском нагласку на разуму, почива на претпоставци да истина постоји независно од било којег политичког режима. Она се открива кроз слободно научно-стручно истраживање, расправу, сукоб аргумената и стално преиспитивање прошлости и садашњости, те самим тим и будућности.

У тоталитарним системима – било да је ријеч о нацизму, фашизму, политичком исламу или другим идеолошким режимима – истина је предмет политичке одлуке. Држава прописује дозвољено тумачење историје и друштвено-политичке реалности, а свако одступање је спречавано и санкционисано. У таквим друштвима историја постаје средство власти, а не трагање за истином, док је наука углавном сведена на идеолошку службу.

У европској цивилизацији и демократским државама и друштвима правоснажне пресуде заслужују поштовање у правном поретку, али не укидају слободу научног истраживања. Међународно право штити слободу мишљења, изражавања и научног рада, укључујући и мултидисциплинарно испитивање рата, ратних злочина и историјских контроверзи. Оно што је забрањено није научна ревизија историје него подстрекавање мржње, насиља и свјесно злоупотребљавање жртава.

Конференција је окупила представнике академске и научне заједнице, генерале, официре и припаднике Војске Републике Српске свих категорија, представнике институција Републике Српске, представнике цивилног друштва и друге. На скупу су свој стручни осврт дала препозната имена из области права и историје. Пригодним говором, предсједник Владе Републике Српске, Саво Минић, је отворио скуп.

Тема конференције је од суштинског значаја, временом ће постајати све израженија и сходно томе захтијева проналажење инстутционалног одговора.

Представник ЦПДИ, Предраг Лозо, је на ову тему говорио у Јутарњем програму РТРС-а. Гостовање у цијелости можете погледати путем сљедећег линка:

Галерија:

Чланак У Бањалуци одржана конференција „КРИВИЧНИ ПРОГОН КАО ИНСТРУМЕНТ РЕВИЗИЈЕ ИСТОРИЈЕ – УГРОЖАВАЊЕ СЛОБОДЕ МИШЉЕЊА И ГОВОРА ПРЕСУДАМА СУДА БИХˮ се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

Историја Европе и савременог свијета јасно показују да је однос према научно утврђеним чињеницама и истраживању једно од основних мјерила разлике између слободних – демократских и, са друге стране, тоталитарних поредака.

У тоталитарним системима – било да је ријеч о нацизму, фашизму, политичком исламу или другим идеолошким режимима – истина је предмет политичке одлуке. Држава прописује дозвољено тумачење историје и друштвено-политичке реалности, а свако одступање је спречавано и санкционисано. У таквим друштвима историја постаје средство власти, а не трагање за истином, док је наука углавном сведена на идеолошку службу.

Супротно томе, модерна демократска цивилизација, изграђена на античком појму logos-а, хришћанском појму истине и просвјетитељском нагласку на разуму, почива на претпоставци да истина није власништво тоталитарних режима. Она се открива кроз слободно научно-стручно истраживање, расправу, сукоб аргумената и стално преиспитивање прошлости и садашњости, те самим тим и будућности.

Посебно је важно нагласити да управо најтежи историјски догађаји – ратови, масовни злочини, страдања народа – захтијевају највећи степен научне слободе. Тамо гдје је присутна тоталитарна политичка идеологија често је искушење политичке инструментализације страдања становништва најјаче. Зато је дужност научника да истрају у истраживању, а не да прихвате коначне или чак понекад пресудама наметнуте недодирљиве политичке и идеолошке наративе.

Покушаји да се одређени историјски наративи законски или политички учине недодирљивим представљају опасан преседан. Углавном се то покреће у име једне жртве или једног догађаја а затим постаје општи, наметнути принцип. Тиме се постепено укида сама могућност слободне науке и научно-стручног истраживања, то јест критичког и слободног мишљења.

Слобода истраживања, дакле, није пријетња правди, демократији и цивилизацији него њен најважнији савезник.

У европској цивилизацији и демократским државама и друштвима правоснажне пресуде заслужују поштовање у правном поретку, али не укидају слободу научног истраживања. Међународно право штити слободу мишљења, изражавања и научног рада, укључујући и мултидисциплинарно испитивање рата, ратних злочина и историјских контроверзи. Оно што је забрањено није научна ревизија историје него подстрекавање мржње, насиља и свјесно злоупотребљавање жртава.

У том смислу, важно је разумјети да свака наметнута истина и наратив који не дозвољавају научно-стручно истраживање и провјеру нису истина већ пропаганда!

Чланак Саопштење за јавност поводом предстојеће конференције „КРИВИЧНИ ПРОГОН КАО ИНСТРУМЕНТ РЕВИЗИЈЕ ИСТОРИЈЕ – УГРОЖАВАЊЕ СЛОБОДЕ МИШЉЕЊА И ГОВОРА ПРЕСУДАМА СУДА БИХˮ се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

Осврћући се на обиљежавање Дана сјећања у Доњој Градини, Лозо је истакао да само „питање страдања и жртава вуче емоције и у појединцу и у колективу, међутим ми говоримо о нечему што се зове политика памћења једног друштва. Најбитније, универзална порука која се шаље приликом ових обиљежавања јесу универзалне поруке да се не заборави и да се не понови“.

Лозо је истакао да се стварање Републике Српске, посматрано у овоме контексту, заправо појављује као испољавање националног рефлекса насталог као резултат појединачног и колективног памћење српског народа на злочине из периода НДХ и након.

Када говори о Јасеновцу, Лозо напомиње да свакако „јесте симболично што ниједна војска није успјела да дође и ослободи, него су логораши сами, њих преко 1000, кренули и својим тијелима одлучили да направе пролаз кроз логорске жице. Прије тога, увече 21. априла, жене су преведене у Доњу Градину и убијене су, онда су логораши видјели да им се спрема ликвидација логора како би се усташке снаге повлачиле на сјеверозапад, према Загребу. Преживјело је њих 167“.

Лозо истиче да је централно стратиште за егзекуције Срба посебно након козарачке офанзиве 1942. године, постала Доња Градина.

На посљетку, Лозо се осврнуо и на питање меморијализације, образложивши њен кључни значај, што су истакли и званичници Србије и Републике Српске на обиљежавању у Доњој Градини. Иако је споменик на овом локалитету годинама тема, он мора бити грађен институционално уз стручну помоћ. Истакнуто је такође да је за културу памћења изузетно битан, а дуго запостављен, интернационални моменат.

Гостовање у цијелости можете погледати путем сљедећег линка:

Извор: Евроњуз

Чланак Предраг Лозо за Евроњуз – Јасeновац није ослобођен и пробој је био једини излаз за логораше се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

Павловић је истакао да је управо Свети Сава српски народ и државу увео у круг тадашње хришћанске и европске цивилизације управо кроз Законоправило, нагласивши да оно није било само црквени, већ и државно-правни документ. Како је навео, Законоправило је успоставило модел „симфоније“ односа државе и цркве, доневши Србији у 13. вијеку темеље правне државе, уређеног друштва и јединственог правног и језичког система.

Посебно је истакнуто да је Свети Сава прилагођавао правне норме српским приликама, стварајући српски правни језик и пажљиво бирајући коментаре који су одговарали српском духовном и државном контексту. Законоправило је постало први велики споменик српске правне културе, преузето не само у Србији, већ и у Бугарској и Русији, гдје је вијековима представљало темељ државног и црквеног права.

Са директором Центра разговарала је Мирјана Јелић.

Гостовање у цијелости можете погледати путем сљедећег линка:

Извор: ТВ Храм

Чланак Душан Павловић, директор ЦДПИ, гостовао на Телевизији Храм поводом научно-стручног симпосиона „Свети Сава и Законоправило – култура, државотворност, геополитика и цивилизацијаˮ се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

Колико ми данас као друштво, али из угла науке, можемо рећи да разумијемо оно што се Србима догодило током Другог свјетског рата? Да ли је заиста 1941. представљала за Србе годину библијског карактера? Како је српски народ реаговао у сусрету са злом у облику система једне државне творевине током највећег сукоба у историји цивилизације? То су само нека питања на која треба упорно давати одговоре, не само да бисмо разумјели прошлост него да бисмо се, као потомци жртава и хероја отпора, одредили према садашњости и будућности српског народа и Републике Српске.

Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској (1941–1945) био је покушај те државе да у потпуности уништи Србе на својој територији. (Геноцид у најкраћем подразумијева покушај системског, унапријед испланираног уништења једне расне, етничке, вјерске или националне групе.) Независна Држава Хрватска (НДХ) успостављена је 10. априла 1941. након напада сила Осовине на Краљевину Југославију. Она је обухватала највећим дијелом простор данашње Хрватске, територију Босне и Херцеговине и мање дијелове Србије (Срем све до Земуна, дио Рашке у краћем периоду). Извршење Геноцида над Србима у НДХ и остварење етнички чисте хрватске државе планирано је и прије почетка Другог свјетског рата. То је било обликовано идеологијом хрватског праваштва и дјеловањем Римокатоличке цркве, обједињених у идеји тзв. хрватског државног и повијесног права, тј. у концепту једног политичког народа, који су у хрватским круговима стасали средином 19. вијека, мада су историјски коријени нетрпељивости и дехуманизације Срба много дубљи. Предводници терористичког хрватског усташког покрета још у емиграцији, у периоду између два свјетска рата, разматрали су облике масовног насиља попут геноцида над Јерменима од стране Турске како би сличне методе спровели над Србима. И касније, током рата, након преузимања власти у НДХ, наставили су савјетовања са својим нацистичким партнерима и узорима.

Мета је било око 2.000.000 Срба, који су ту били домицилно становништво вијековима, а који су живјели на подручју тадашње НДХ (која је бројала око 6.000.000 становника), проглашене у оквиру нацистичког поретка. Протјеривање и покатоличавање Срба били су само један дио пројекта. Онај драстични, најочигледнији дио настојања, осим појединачних и масовних убистава, подразумијевао је и оснивање великог броја логора. Једна од карактеристика Геноцида у НДХ била је и посебно сурова природа извршења злочина: бацање жртава у крашке јаме у Лици, Далмацији и Херцеговини, као и у другим областима. Карактеристика монструозности злочина била је директан контакт починиоца и жртве, тешко објашњива доза садизма: клање, убиства маљем и другим тупим предметима, вјешања… Над монструозношћу тих злочина згражавали су се чак и припадници њемачких и италијанских формација.

Геноцид је од самог почетка одобравала и њиме управљала држава. НДХ је користила цјелокупну бирократску, војну, полицијску, саобраћајну и другу инфраструктуру за извршење злочина. Расни и антисрпски закони и уредбе били су дио система уништења по угледу на нацистичке расне уредбе и законе. Осим бројних извршилаца, велики број људи у друштву НДХ је те злочине подржавао, а било је и оних који су све то посматрали и ништа нису учинили да се злочин спријечи. Они малобројни, храбрији, који су то осуђивали, завршавали су у логорима или у покретима отпора. У злочинима над Србима у НДХ учествовао је велики број муслимана који су, посебно на почетку рата, уживали посебан статус у овој савезници нацистичког поретка. Широм НДХ извршени су велики масовни злочини над Србима. Мјеста попут Пребиловаца или Придворице у Херцеговини, Старог Брода на Дрини, Дракулића, Шарговца и Мотика код Бање Луке, Гаравица код Бихаћа, Глине, Ливна итд. постала су позорнице тешко замисливих злочина над хиљадама жена, дјеце, мушкараца, који су убијани због свог српског православног идентитета.

Са читавог подручја НДХ стизали су жељезнички транспорти великог броја српских логораша који су били намијењени за уништење. По историчарима, у НДХ су функционисала 24 логора и стотине других мјеста за заточења и транспорте. Два највећа система логора смрти били су Госпић–Јадовно–Паг, који је функционисао од априла 1941. до 15. августа 1941. године, те систем логора смрти Јасеновац, који је функционисао од краја августа 1941. до 22. априла 1945. године, када је посљедња група јасеновачких логораша извршила пробој. Највише Срба убијено је на стотинама локалних стратишта широм земље, док су велики системи логора постали симбол свеукупног страдања у НДХ. Наведена два велика система логора смрти Госпић–Јадовно–Паг и Јасеновац функционисали су надовезујући се хронолошки један на други током читавог постојања НДХ. Они су, на неки начин, чинили њену суштину, осовину њеног (бе)смисла. На првом мјесту било је то уништење Срба, а онда, и у складу са новим нацистичким поретком, те уз веома мало иницијативе са стране – да би се уклопили у тадашњи нацистички поредак Европе – уништење Јевреја и Рома. Били су то уско повезани догађаји на терену, али и догађаји са различитом динамиком. Такође, уништење Јевреја вршено је у оквиру европског контекста извршења Холокауста.

Систем логора смрти Јасеновац постао је симбол онога што су Срби преживјели у НДХ. Овај логорски систем, карактеристичан по суровости, налазио се на простору од 210 километара квадратних и подразумијевао је логоре (које у историографији обиљежавамо редним бројевима од I до V и то: Крапје, Брочица, Циглана, Кожара и Стара Градишка), затим стратишта, од којих је свакако највеће Доња Градина (данас на територији Републике Српске у општини Козарска Дубица), те друге логорске локалитете и објекте. Јасеновачко страдање посебно је ескалирало након њемачко-хрватске офанзиве на Козари. Нацистичка Њемачка је, дакле, имала и улогу директног извршитеља Геноцида над Србима у НДХ осим његовог међународног покровитељства. Као посљедица Јасеновца, формирани су и специјализовани логори НДХ само за српску дјецу: Јастребарско, Горња Ријека и Сисак. У НДХ функционисао је већи број мјеста у којима су биле затворене и ликвидиране жене и дјеца. Остаће то забиљежено у историји цивилизације.

На све то, српски народ, суочен са потпуним уништењем, одговорио је масовним устанком против НДХ у љето 1941. године и антиокупаторским покретом који је имао само један циљ – преживјети. Тек касније тај покрет подијељен је на комунистички – револуционарни и ројалистички, то јест равногорски покрет, што је отворило сурови грађански рат на идеолошкој основи, те донијело нове губитке у српском народу. Већину партизанског покрета на простору бивше Југославије, која је послије рата на страни савезника постала држава са атеистичком комунистичком партијом на челу, чинили су Срби који су били носиоци антифашистичке и антиокупаторске борбе. Иако је званични наратив формиран у послијератној Југославији почивао на лажној идеологизованој слици о подједнаком доприносу свих народа и народности борби, али и на лажној симетрији у њиховим жртвама, српски народ је сачувао алтернативно породично памћење изван система комунистичке идеологије и од њега створио неку врсту одбрамбеног рефлекса да се Јасеновац и НДХ не би поновили.

У моментима када се почетком деведесетих година ХХ вијека под ударима споља и изнутра распадала Југославија, српски народ је као одбрамбени механизам, поред постојања Србије, формирао Републику Српску Крајину и Републику Српску. Био је то облик колективног „НЕˮ понављању злочина геноцида. Република Српска Крајина нестала је под ударима хрватске војске 1995. године, а Република Српска је међународним мировним споразумом призната као ентитет са великим државним овлашћењима унутар БиХ. Заједно са Србијом данас смо обавезни да системски истражујемо, његујемо памћење на жртве и да покушамо разумјети поуке из тешке прошлости нашег народа.

Српска православна црква уврстила је Новомученике Јасеновачке и друге у завјетну вертикалу памћења српског народа. Њихово страдање данас разумијевамо кроз перспективу Голготе и Васкрсења. Такође, усмјереност на личне и породичне приче жртава, из ове есхатаолошке перспективе,  у потпуности је подударна са савременим мултидсциплинарним приступом меморијализације.

Чланак Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

Законоправило, ромејски корпус канонског и грађанског права, Сава Немањић је додатно прилагодио, приредио и увео у српскословенски језик и у српски државни, институционални и црквени контекст. На тај начин српски народ и држава су увођењем писаног права ушли у токове грчко-римске правне цивилизације већ као активни актер и носилац сопствене словенске правне форме и норме.

Законоправило формира српски систем вриједности од личног до државног нивоа. Управо овај систем вриједности омогућава успон српске државе те очување културног и народног идентитета кроз вијекове исламске окупације. Из стратешких поставки немањићке државности, црквености и културе, српско друштво сагледава своје коријене и добија смјернице за дјеловање у актуелним геополитичким околностима.

С обзиром на историјски и цивилизацијски значај дјела Светог Саве за српски идентитет кроз вијекове, данас и у будућности, као и на вишезначност његовог насљеђа ЈУ Центар за друштвено-политичка истраживања организовао је научно-стручни симпосион „Свети Сава и Законоправило – култура, државотворност, геополитика и цивилизацијаˮ.

У току симпосиона излагања уважених говорника су била подијељена у три панела:

Законоправило и култура / стратешка култура
Законоправило и државност
Законоправило, геополитика и цивилизација

На симпосиону су из различитих српских држава учествовали еминентни аутори, универзитетски професори, истраживачи и мислиоци чији је научни и стручни рад препознат у различитим мултидсциплинарним областима, а који су говорили о значају Законоправила од времена његовог настанака до данашњице.

Симпосион је одржан 2. фебруара 2026. године у Бањој Луци, у Административном центру Владе Републике Српске.

Снимак појединачних излагања, као и снимак цијелог догађаја доступан је на YouTube каналу Центра.

Чланак Симпсион „Свети Сава и Законоправило – култура, државотворност, геополитика и цивилизацијаˮ доступан јавности се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.

Европска унија деценијама настоји да се позиционира као самосталан политички субјект на међународној сцени, способан да обликује токове свјетских процеса, али је, упркос економској снази, јединственом тржишту и привлачности проширења, данас, под утицајем бројних фактора на глобалном плану, све очигледније да су њени домети утицаја ипак ограничени. У кључним безбједносним и геополитичким питањима Европа се све мање појављује као она која одлучује, а све више као објекат о којем други одлучују. Иако је ријеч о једном од економски најразвијенијих дијелова свијета, њена материјална снага није праћена сразмјерном стратешком самосталношћу. У интензивном глобалном престројавању, Унија тежи позицији учесника за столом, али се све уочљивије налази на самом столу, гдје други артикулишу властите интересе. Расцјеп између европске самоперцепције и реалности оголио је суштинску противрјечност пројекта ЕУ, у томе што она не успијева да изгради моћ као геополитички субјект у класичном смислу, већ као систем технократске и нормативне контроле, усмјерен првенствено на дисциплиновање сопствених чланица. Унутар тог система Њемачка се наметнула као централна оса тако што је своје правне, економске и регулаторне моделе уградила у саме темеље Уније. Она не управља Европом путем отворене, формалне доминације већ кроз контролу институционалних полуга, нормативног оквира и регулаторних правила која обликују одлуке читавог система. Парадокс савременог доба је да је држава која је два пута у XX вијеку изазвала највеће потресе на континенту послије 1945. године постала центар који дефинише оквир онога што је у Европи могуће, пожељно и допуштено. Из споја страха од поновног буђења њемачке моћи и политичког реализма који је захтијевао њено трајно институционално везивање за Запад настале су Шуманова декларација и Европска заједница угља и челика, првобитно осмишљене као средство обуздавања њемачке индустријске снаге. Међутим, с протоком времена дошло је до историјског обрта у ком су механизми створени да ограниче Њемачку постали полуге ширења њеног утицаја. Њемачка није нагло овладала Европом, већ је то постигла постепеним уграђивањем својих модела у европску институционалну архитектуру.

Формално, Европска унија је заједница равноправних држава, у којој се одлуке доносе консензусом или квалификованом већином. У стварности, она функционише као поредак у којем моћ проистиче из контроле над нормама, прописима и механизмима институција који одређују како се одлуке доносе у кључним областима. Управо на том пољу Њемачка је временом стекла структурну предност и постала кључни носилац стварне власти. Та власт се манифестује кроз директорате Европске комисије, чији технократски апарат непрекидно производи стандарде, процедуре и нормативне оквире који дефинишу понашање држава, тржишта и институција. Њемачка је рано препознала да се у тим, наизглед техничким сферама, обликује стварна моћ. Зато је у кључним областима, попут конкуренције, економије и финансија, структурно утемељила своју правну, економску и индустријску матрицу. Логика ордолиберализма, то јест њемачког увјерења да држава не управља системом непосредно већ поставља оквир правила којима се мора повиновати, заједно са фискалном дисциплином, формализмом и контролом дугова, постала је доминантна полуга европске политике и један од кључних инструмената кроз које Берлин обезбјеђује свој централни и повлашћени положај у европском поретку. Међутим, моћ коју је Њемачка акумулирала унутар ЕУ није изграђена као класична геополитичка моћ већ као надмоћ у области правила и прописа, утемељена на неолибералној парадигми која приоритет даје фискалној дисциплини, тржишној логици и ограниченој улози државе у стратешкој пројекцији моћи.

Актуелна администрација у Вашингтону све израженије посматра садашњи европски модел, обликова⁠н под њемачким нормативним вођством, као извор идеолошке и безбједносне рањивости ширег западног простора. Из те перспективе, Европска унија гради све сложенији систем норми и процедура, али истовремено губи стратешку јасноћу, демографску стабилност и способност да ефикасно стабилизује своје ближе окружење. Нови амерички приступ стога постепено напушта парадигму партнерства у којој је ЕУ посматрана као један од стубова заједничке безбједности и прелази на политику притиска, корекције и преобликовања европског институционалног оквира и идентитетског курса. У америчкој перцепцији, најотвореније од завршетка Другог свјетског рата, Европа се све мање перципира као гарант безбједности Запада, а све више као извор ризика којим треба активно управљати. Та промјена је додатно и недвосмислено артикулисана у новој Стратегији националне безбједности Сједињених Држава, објављеној почетком децембра 2025. године.

У том стратешком акту Европа није представљена као носилац безбједносне улоге већ као подручје унутрашње нестабилности, институционалне инерције и политичке нејасноће. Посебно се истичу изазови повезани са масовним миграцијама, демографским падом и идеолошким концептима који потискују сопствене традиционалне основе. Из таквог оквира произлази закључак да је, из америчке перспективе, потребно Европу преобликовати идеолошки, цивилизацијски и институционално, не толико као равноправног стратешког субјекта колико као проблематичан безбједносни простор унутар ширег западног система. У наставку истог документа посебно се наглашава да Европа носи терет дубоких унутрашњих структурних проблема, укључујући регулаторне праксе које ограничавају суверенитет и слободу, миграционе политике које трансформишу континент и генеришу друштвене сукобе, демографски пад и ерозију националних идентитета. На то се надовезује америчка процјена да, уколико се ти трендови наставе, поузданост дијела европских држава као савезника постаје упитна. У тој америчкој перспективи прави се јасна разлика између Европске уније као институционалног оквира и Европе као безбједносног простора у ширем геополитичком смислу, тако да се ЕУ у Стратегији националне безбједности Сједињених Држава појављује ограничено и углавном посредно, док се Европа примарно третира као безбједносни простор и скуп савезничких држава унутар ширег безбједносног оквира. Ово је индикативан сигнал политичке хијерархије унутар западног блока. Управо зато дио политичке елите у државама попут Естоније, која је досљедно проатлантска и егзистенцијално везана за америчко војно присуство, изражава забринутост да нова Стратегија националне безбједности САД може, због тог помјерања фокуса, довести у питање стабилност источног крила и улогу ЕУ као гаранта безбједности. Та забринутост не проистиче из отпора према Вашингтону већ из процјене да амерички стратешки оквир све мање рачуна на Европску унију као партнера, а све више на директно билатерално управљање савезницима и притисак на саме основе европског пројекта.

Те страхове додатно појачава и чињеница да су европске државе своје стратегије градиле на претпоставци да члан 5 уговора о оснивању НАТО-а представља чврсту и готово аутоматску безбједносну гаранцију Сједињених Држава, што им је омогућило да се усредсреде на економски и социјални развој уз релативно ниска улагања у сопствене одбрамбене капацитете. Ипак, већ приликом оснивања Савеза, под утицајем америчког Сената, обавеза колективне одбране у члану 5 формулисана је тако да свака држава, у складу са сопственим уставним процедурама, предузима оне мјере које сама сматра нужним, а не да аутоматски улази у рат. У суштини, оно што је у Европи доживљавано као готово неупитна гаранција одувијек је зависило од политичке воље у Вашингтону, а не од правног аутоматизма. На ту стварност је, већ у раној фази Хладног рата, индиректно указивао и Конрад Аденауер, када је у више наврата инсистирао да само амерички званичници на кључним војним и цивилним позицијама могу да држе Алијансу на окупу, чиме је потврдио да кохезија НАТО-а и безбједност западноевропских држава у пракси почивају на непрекидном политичком и војном присуству Сједињених Држава. Управо зато је питање политичке воље Сједињених Држава кључно за савезнике који су деценијама своју безбједност доживљавали као подразумијевано гарантовану. Паралелно с тим преокретом у америчкој стратегији, унутар Европске уније јачају иницијативе да се развије сопствена безбједносна и индустријска инфраструктура изван потпуне зависности од америчког утицаја. Најконкретнији израз те амбиције постао је нови инструмент Security Action for Europe (SAFE), формално успостављен Уредбом Савјета (ЕУ) 2025/1106 од 27. маја 2025. године, којим Европа настоји да изгради аутономни одбрамбено-индустријски комплекс, мање везан за трансатлантске ланце снабдијевања и процес доношења одлука. Међутим, иако се SAFE представља као заједнички европски пројекат, јасно је да његова концепција и приоритети у великој мјери одражавају њемачке индустријске и нормативно-правне интересе, које је Берлин дугорочним позиционирањем у директоратима Европске комисије успио да претвори у политику читаве Уније. SAFE је, у том смислу, логичан наставак њемачке стратегије у којој се надмоћ у области правила и стандарда, стечена у области тржишта и финансија, сада постепено преноси у сферу одбране и наоружања. На практичном плану, кроз SAFE Брисел покушава да новим финансијским механизмима поврати стратешко самопоуздање европске одбрамбене индустрије. Заједничке наруџбе и субвенције за производњу муниције, оклопних борбених возила и пратећих система, ПВО средстава и ракета треба да створе слику Европе која први пут послије Хладног рата озбиљније инвестира у сопствену војну силу. Када се, међутим, са нивоа политичких одлука пређе на ниво конкретних система наоружања, постаје јасно да је домет те моћи структурно ограничен конфигурацијом самих борбених система. Највећи дио кључних компоненти, од авионских платформи, радарских и оптоелектронских сензора, преко командно-информационих и комуникационих система, до криптозаштите, навођења и сателитске подршке, технолошки је и по стандардима интегрисан у оперативни и технолошки оквир САД и НАТО. Оперативно посматрано, то значи да су функције као што су тактичке мреже података, сателитске комуникације, позиционирање и синхронизација времена, софтвер за управљање бојиштем и одређени слојеви навођења ослоњени на стандарде, инфраструктуру или лиценце над којима у кључним сегментима не постоји пуна европска контрола. Без тог кључног аспекта, садашња европска безбједносна структура не би могла да функционише у пуном капацитету, а са тим ослонцем свака прокламована аутономија остаје ограничена на реторику и индустријске програме.

Додатни парадокс је у томе што су кључни западноевропски војно-индустријски капацитети, попут Rheinmetall, Krauss-Maffei Wegmann/  KNDS, Airbus Defence and Space, BAE Systems, Leonardo, Thales и Saab, углавном приватизовани. При томе треба имати у виду да ове корпорације имају различите власничке моделе и степен државног утицаја, али то не мијења њихову тржишну оријентацију и ограничену производњу скупих платформи.

То значи да су у значајној мјери вођени логиком профита, акционара и високих маржи, па SAFE, умјесто да створи широку базу јефтине и масовне производње, превасходно доводи до тога да се огроман јавни новац усмјерава ка неколико доминантних корпорација које, због бројних структурних ограничења, у пракси обезбјеђују само релативно мање серије изузетно скупих платформи са дугим роковима испоруке и тиме суштински ограниченим ефектом на оперативне европске одбрамбене способности. Управо у таквом односу снага, гдје SAFE не успијева да обезбиједи широку, масовну и јефтину производњу, логично је да Сједињене Државе неће допустити развој европског одбрамбене архитектуре у којем би америчка улога постала споредна. Не ради се само о томе да Европа без америчке технолошке базе тренутно не може да функционише, већ и о томе да би сваки озбиљан покушај истинске аутономије значио слабљење америчког утицаја над Европом.

На том плану као симптоматичан примјер издваја се продубљивање билатералне сарадње Њемачке и Турске у области одбране и одбрамбене индустрије, при чему једна национална иницијатива добија европску димензију јер Берлин настоји да Турску интегрише у европске одбрамбене индустријске ланце и, посредно, у оквир SAFE. Таквим приступом се шаље јасна политичка порука о европској амбицији да самостално бира своје партнере у области одбране и наоружања, а не да о томе одлучује Вашингтон. Међутим, крајем новембра постало је јасно да Турска ипак неће ући у тај програм, чиме је читав подухват постао још упечатљивије огледало европске немоћи. Посебну димензију том аспекту даје и нормативни услов, уграђен у сам SAFE, да најмање 65% вриједности компоненти финалног система буде европског поријекла, што би, уколико се буде реализовало у пракси, ограничило досадашњу доминацију америчких добављача и постепено преусмјерило набавке ка европској одбрамбеној индустрији. Према наведеном, сам SAFE је, с једне стране, довољно амбициозан да артикулише шта Европа жели, али, с друге, његова реализација открива суштинску зависност европске безбједносне архитектуре од Сједињених Држава и ограничену сувереност у погледу избора партнера и технологија. Исти онај амерички стратешки документ који Европу описује као простор нестабилности, а не као партнера у креирању глобалне безбједности, поставља и оквир унутар којег се посматра исход овог инструмента. То значи да Европа може да планира већу потрошњу на безбједност, али да ће домети тог инструмента ипак остати ограничени стратешким приоритетима Вашингтона.

У таквом контексту и други покушаји проширивања SAFE, прије свега са Великом Британијом, дјелују као додатна потврда истих ограничења. Упркос иницијалном политичком замаху, процес је заустављен у релативно раној фази, усљед изражених финансијских, институционалних и безбједносних проблема. Суштински, такви исходи могу се тумачити као показатељ да се унутар евроатлантског простора коначни домет SAFE и даље одређује у оквирима гдје амерички интереси имају пресудну улогу. Вашингтон подстиче Европу да значајно повећа потрошњу на одбрану, али у границама које остају усклађене са трансатлантским приоритетима. У том контексту, у европским иницијативама као што је SAFE тешко је развити пун капацитет самосталног одлучивања о било ком питању од суштинског значаја. Зато SAFE управо и функционише као тест граница европске аутономије. Свако партнерство које није усклађено са трансатлантским приоритетима завршава у правно-политичком ћорсокаку. На унутрашњем плану, државе чланице учествују у доношењу одлука у оквиру правног и фискалног модела који је у значајној мјери форматиран према њемачким стандардима, па су истовремено и учесници и објекти дисциплиновања. На спољном плану, европски пројекат функционише као безбједносни оквир чију стварну улогу, границе и партнерства коначном одлуком одређује спољни фактор. Европска унија се тако показује као субјект који иницира и осмишљава механизме, али остаје објекат у коначном обликовању поретка у којем ти механизми дјелују. За мање народе и државе на европској периферији, стварно питање више није да ли ће сјести за тај сто већ да ли могу избјећи да постану дио онога што се на њему сервира.

За Републику Српску, оваква конфигурација европског поретка не значи само да се Европска унија мора посматрати као простор у којем се укрштају туђи интереси, већ и да се све то прелама кроз сложен дејтонски уставни оквир БиХ. Формално, ЕУ наступа као партнер Босне и Херцеговине, али у пракси се европске полуге моћи најчешће примјењују преко слоја заједничких институција и мијешања спољних актера у унутрашњи поредак, при чему се изворни Дејтон све чешће тумачи као препрека, а не као оквир. Практична посљедица је да Република Српска, дјелујући према Европској унији кроз институционални оквир БиХ, који би по изворној дејтонској логици морао да одражава њен положај конститутивног субјекта, не може своју стратегију свести на пуку линију приближавања ЕУ, а да истовремено не отвори питање преко којих институција се тај процес води, на основу којег тумачења Дејтона и под чијим безбједносним и политичким условима. Што је мања стварна аутономија ЕУ у односима са кључним глобалним актерима, а већа улога спољних фактора у унутрашњим процесима БиХ, то је по свему судећи већи ризик да се европска агенда у појединим сценаријима претвори у средство за постепено разграђивање дејтонске позиције Републике Српске под плаштом реформи. Управо зато стратешко промишљање мора да обухвати и рад на сопственим структурама од кључног значаја, прије свега на јачању уставног положаја, стабилности институција и дугорочних друштвених и економских капацитета који омогућавају да се спољни притисци апсорбују, а не само пасивно трпе.

Суштински изазов за Републику Српску није само да ли ће се приближавати Европској унији, него и у томе којој се уопште Унији приближава, да ли илузији самосталне и стабилне Европе или стварности Уније која се својевољно потчињава идеолошким и политичким обрасцима који подривају њене цивилизацијске основе и туђим геостратешким императивима. У мјери у којој се Унија трансформише под притиском унутрашњих противрјечности и истовременог дјеловања Вашингтона, неизвјесно постаје не само каква ће Европа бити него и да ли ће уопште опстати у садашњем облику као политички субјект. Управо та неизвјесност захтијева да Република Српска своје дугорочне одлуке не доноси полазећи од статичне слике Европе већ од динамике њеног могућег слабљења, фрагментације или преобликовања. Ако је данашња Европа истовремено и за столом и на столу, онда се Република Српска налази у околностима гдје се њен положај не обликује само у Бриселу и Берлину, него и у Вашингтону и другим чвориштима евроатлантске моћи, док се истовремено, изван тог оквира, профилишу алтернативни глобални центри моћи са којима је српски народ историјски и политички повезан и у односу на које може да гради активније стратешке везе. У таквим условима, борба за субјективитет Републике Српске, унутар изворног Дејтона и у односу према Европској унији, није питање тактичког позиционирања већ услов опстанка као политичког субјекта. То подразумијева дугорочан рад на структурним основама опстанка, прије свега на институцијама, демографској и руралној бази, образовању и економији од стратешког значаја, како би се смањила рањивост на спољне шокове и туђе пројекте.

То не значи да је алтернатива Европској унији геополитичка изолација или проста замјена једног ослонца другим. За Републику Српску стварна алтернатива није у напуштању европског оквира него у томе да се Европа посматра као један од инструмената, а не као судбина, уз истовремено очување сопствене унутрашње стабилности и способности да се односи са спољним актерима граде на јасно дефинисаним националним интересима, а не на туђим пројекцијама и очекивањима.

Чланак За столом и на столу се појављује прво на Центар за друштвено-политичка истраживања.