Пре тачно мјесец дана, 20. јануара текуће године, Доналд Трамп је званично постао 47. предсједник Сједињенх Америчких Држава. Иако би у другачијим околностима тај први мјесец обављања дужности био период поступне транзиције и протоколарних активности, то се за конкретан случај не може рећи с обзиром да је наведени период прожет многобројним активностима нове америчке администрације којима су започете дубоке свеобухватне мултивекторске промјене ка претпостављеном циљу сопствене консолидације и ревитализације. Такав приступ одражава стратешко преусмјеравање и задире у питања саме суштине унутрашњег уређења колективног Запада али истовремено и улоге САД-а у свјетском поретку који је након Хладног рата доминантно профилисала управо њена експанзионистичка неолиберална глобалистичка идеолошка матрица.

Све оно што је пратило поновни долазак Трампа на власт у значајној мјери је утицало на изражену агресивност нове америчке администрације у спровођењу својих замисли, посебно у односу ка њеним противницима, експонентима глобализма, и то не само у Америци, већ и у Европи. Таквим приступом се већ и у овој фази директно допринијело подривању подразумијеване природе евроатлантских савезничких односа, који се огледају кроз најаве америчке администрације о увођењу царина ЕУ, али и кроз отворену подршку њемачком АфД-у, те иступа америчких званичника на Минхенској безбједносној конференцији половином фебруара у којима су изнесене оштре критике на рачун европске политике.

Створени јаз у евроатлантским  односима додатно се проширио након иницијативе, а потом и почетка руско – америчких преговора о постизању мира у Украјини, проведених у Саудијској Арабији, на које нису позвани ни Брисел, ни Кијев, што је изазвало веома бурне реакције европских политичара, али и панику услијед доживљеног понижења. Сви ови догађаји били су својеврсно упозорење да се Трампове учестале најаве о преиспитивању сврсисходности НАТО-а почну озбиљније схватати. НАТО као војно – политичка организација, чије чланице су истовремено и већина држава Европске уније, неће нужно престати да постоји, међутим за очекивати је редефинисање америчке улоге и смањење бројног стања америчког војног контигента у оквиру НАТО-а на европском тлу, што би у суштинском смислу умањило оперативну борбену способност Савеза.

Бројни су показатељи које упућују на такав закључак, међу којима су и учестале изјаве америчке администрације о неоходности да европске чланице повећају финансијска издвајања на 5% од свог БДП-а, уз унапређење својих одбрамбених капацитета, наравно купујући америчко оружје и војну опрему. У прилог оваквој констатацији иду и назнаке са руско –  америчких преговора које спомињу повлачење америчких војних снага са територије НАТО чланица придружених након 1990. године. Такође, у том смислу се може посматрати и саопштење Пентагона од 19. фебруара о потреби смањења буџетских ставки за сопствену одбрану како би се средства преусмјерила на приоритете америчке администрације у области националне одбране, превасходно, како се наводи, у циљу већих улагања у Индо-Пацифик и безбједност америчке границе са Мексиком.  Војне команде које надгледају операције у Европи, Блиском истоку и Африци нису изузете из планова редукције. Овакав приступ упућује на то да се Сједињене Државе враћају ка изолационизму у односу на Европу.

Неопходно је имати на уму да маргинализација Европе није само израз тренутних околности, већ је то природна посљедица дуготрајне изложености зависном и подређеном положају у односу на Америку. Међутим, и поред тога, све су израженија настојања званичног Брисела да развије аутономне одбрамбене структруе упркос израженом паду глобалне конкурентности, рецесији, инфлацији, деиндустријализацији, недостатку иновативности у области савремених технологија и вјештачке интелигенције, неприступачности повољних извора сировина и енергената услијед сопствених погубних одлука, те негативним демографским трендовима и миграционим процесима. У немогућности да се суочи са реалношћу новог света у којем ЕУ више не представља фактор на глобалном плану уочљиве су учестале неутемељене политичке иницијативе, те паушале оцјене, поред осталог и у погледу самосталних конвенционалних европских војних снага као противтеже Русији.

Да су европски конвенционални војни капацитети недовољни и неадекватни, након деценија запуштања, а њихове политичке идеје и одлуке непромишљене када заговарају иницијативе о европском дјеловању без Сједињених Држава, указује и пензионисани дански генерал Клемесен, некадашњи командант Балтичког одбрамбеног колеџа, смештеног у естонском граду Тарту. Након завршене Војне академије у Србији као официр Војске Републике Српске био сам један од оних који су упућени и са успехом завршили командно – штабну школу на Балтичком одбрамбеном колеџу, добивши  широка знања примарно у планирању и извођењу војних операција баш у периоду када је на челу те војнообразовне установе био генерал Клемесен.

Као неко ко је стасавао и стицао професионална искуства бивајући кадар НАТО-а, Клемесен у својим текстовима пружа разноврсне анализе и критички осврт по многим питањима, поред осталог и у погледу инфериорности данашњих европских војних снага Савеза. У свом недавно публикованом тексту, критиковао је приједлог бившег генералног секретара НАТО-а Андерса Фог Расмусена о потреби упућивања од 50.000 до 100.000 војника европских мировних снага у Украјину. По њему, Расмусен је тиме, и поред више година на челу НАТО-а, показао да он и даље ништа не разумије о војним реалностима у (европским) земљама чланицама и да би, чак и када би то краткотрајно било оствариво, такав потез потпуно осакатио одбрану матичних држава.

Када говоримо о НАТО способностима у Европи, илустративан је осврт генерала Клемесена о европском заношењу у погледу адекватности одбране балтичких земаља, које би са својим малобројним становништвом и ограниченим ресурсима требале да бране више од 1.200 km границе, што има негативне импликације на остатак континента. Повлачећи паралеле са приступом који је доминирао од 1950-их, наводи да су тадашње државе НАТО-а на првој линији фронта (попут Данске) добијале и наоружање и муницију за војне снаге, при чему је инфраструктура била заједнички финансирана, док су људство самостално обезбјеђивали. Међутим, супротно таквом примјеру, по наводима генерала Клемесена ништа слично се није догодило када су балтичке земље приступиле НАТО-у, па чак ни након 2014. године, када је заузет став да постоји територијална претња. Чак им није ни савјетовано да копирају фински модел и максимално искористе регрутну војну обавезу.

Својевремено, као војни аташе у балтичким земљама извршио је потпуну процену граничних области. Према његовој анализи минимално је неопходан по један корпус у свакој од три земље, и то са по три дивизије у Естонији и Летонији, те четири дивизије у Литванији. Међутим, тренутно, Естонија има само две бригаде, Летонија једну, а Литванија три. С обзиром да је Балтик превише истурена област за ваздухопловне  операције, ситуација у ваздушном простору зависи од употребе база у Шведској, док се подршка и комуникација ослањају на заштићене поморске линије снабдјевања у Балтичком мору. Сумирајући свој осврт, по мишљењу генерала Клемесена, Русија би тренутно могла лако да овлада балтичким државама стратешким ударом, заобилазећи ограничене националне снаге и мале НАТО јединице распоређене у оквиру појачаног присуства. С обзиром да ниједна НАТО чланица западно од балтичких земаља није задржала територијалне одбрамбене снаге, све зависи од тога да ли ће се Балтик одбранити – ако изгуби, по њему, све је готово. По Клемесеновој оцјени,  коришћење хладноратовских структура и нивоа приправности као инспирације веома је добра идеја, но сада је већ прекасно. Прекасно би било чак и да су припреме отпочеле 2014. године.

У свјетлу свеукупних дешавања узрокованих доласком нове америчке администрације на власт, уочљиве промјене су вишедимензионалне по свом карактеру. Евидентно је да ће се посљедице негативно одразити на Европску унију, која ће бити присиљена да изналази начин како би се повољније позиционирала у новој констелацији односа у свијету. Та позиција засигурно неће бити она која је обележила њено постојање од настанка до данас те ће захтијевати промјену приступа, како у контексту односа на релацији Сједињене Државе – Русија, тако и у погледу адекватног поступања у војном домену, али и читавом низу питања која објективно оптерећују њену економију и социјалну стабилност, иначе јој пријети суноврат. Водећи се новим реалностима на глобалном плану, као и изазовима који карактеришу актуелне евроатлантске односе, активности које се у име БиХ проводе у циљу прикључења НАТО-у и Европској унији свакако би требале да узму у обзир и наведене аспекте, како би се предуприједио потенцијално погубан сценарио.